КАКО СУ НАСТАВНИЦИ ПОСТУПАЛИ И
КАКВО ЈЕ БИЛО ЊИХОВО МИШЉЕЊЕ О ТОМЕ?
Што се тиче школе, има ту доста
ствари које су се издешавале. Ипак сам са 14 година почео да се дрогирам. Значи,
већ када сам пошао у средњу школу, увелико
сам се дрогирао.
Људи са којима сам се дружио, а и људи који су се уједно са мном дрогирали, били су старији од мене. Када сам ја кренуо у прву годину, они су већ били
завршна година средње школе, тако
да сам убрзо остао као једини ученик у школи који се дрогира.
У то време у нашем малом месту није било толико познато шта је
дрога, а поготово у школи (данас је другачије, дроге има доста
више), тако да сам као једини
наркоман у школи био у центру пажње како
ученика, тако
и професора,
Одређеном броју ученика био сам „велика
фаца“, а
професорима велика претња... Било је доста
седница на којима се говорило о мени,
али мислим да они нису били упућени довољно у то шта је наркоманија. Самим тим они
нису ни могли
да ми пруже праву помоћ.
Школа ми је била добро место за
конзумирање дроге. На
великом одмору сам скоро сваки дан на
школском игралишту пушио траву, а
после, онако
урађен, враћао се на часове, где сам у току
часова и наредних малих одмора исмевао ученике и професоре.
Узимао сам и хероин у школи, као и таблете. Спавао сам на часу дрогиран до те мере, да је свима била познато о чему се
ради. О томе
је брујала цела школа, причало
се, али ништа више од тога! Сви су знали шта
радим, али нису ништа
предузимали јер нису знали
како да ми приђу и покушају да ми помогну.
Моји средњошколски дани су везани
за дрогу. То
је оно по чему их највише памтим. Уколико ујутру нисам имао дроге, одлазио сам са часова, јурио, набављао, позајмљивао паре и од ученика, од неких сам чак крао (новац,телефоне
итд...).
Оне којима сам учинио нешто нажао и нанео им
штету, а има их сигурно, молим да ми опросте... Сећам се да сам
мојој другарици из разреда украо телефон. Сећам се, много
је плакала и молила ме да јој га вратим, али
ја сам се изговарао да нисам то урадио
и био сам непоколебљив у својој лажи.
Има их још доста који су
зацвилели због мојих дела, и
зато и користим ову прилику да их замолим за опроштај у нади да ће они бар некака прочитати ове редове које пишем.
Да сам тада био при себи, не бих
им то никада урадио, и не бих их никада повредио... Али, да се вратим теми. Значи, када набавим
дрогу, враћао
сам се у школу. То је био 4. или 5. час, све зависи колико би ми времена било потребно да дођем до дроге. Некада сам знао да не долазим цео дан у школу, рецимо, када
чекам дилера да се пробуди, или
да набави дрогу јер
му је тренутно нестало.
Све то је трајало до 3. разреда средње
школе, када
сам превише заглавио и када
је мојим крађама и обманама морао да дође крај – бар што се тиче школе, јер у школи сам
био окарактерисан као највећа претња за остале ученике.
Професори су ме пуштали да идем са
часова само да им не правим проблеме. Био сам као
предводник
млађим ученицима који су се
вођени мојим примером супростављали професорима. Неки су чак и пробали дрогу са мном, а неки је и данас користе!!!
О, Боже, колико сам људских живота уништио!!! Позивао сам
професоре на обрачун итд... једноставно
– ништа
добро.
Пред крај 3. разреда коначно сам избачен из
школе. Не могу да кривим никога због тога, већ искључиво себе
и дрогу. Наставно
веће, са
директором школе, урадили су оно што су могли – другачије нису знали да ми помогну. Било је ту и оних који су били
против мог искључена из школе, као што су мој тадашнји разредни старешина и педагог школе, али остали су били за то да се ме искључе из школе.
Најлакше је било ставити тачку на све то склањањем једног проблема у страну. А то управо и
јесте пример како да у будуће образовне установе решавају овакву врсту проблема – треба да схвате
да свако дете,
које је њихов ученик,
је и њихиво дете пре свега.
Они су му као други родитељи. Зато је и проблем тог детета, уједно, и њихов проблем. А проблем се
решава тако што му
треба погледати у очи и стати испред
њега, а не склањати га у
страну.
Али, у сваком случају, хвала свим људима који су мене тада трпели и који су хтели да помогну али нусу
знали, јер да су знали, верујем
да би помогли.
Нема коментара:
Постави коментар