Право питање, и
можда једно од најбитнијих.
Управо лечење, и
права борба почиње по доласку са рехабилитације. Највећи и
најтежи сусрет рехабилитованог је сусрет са реалношћу овога света, управо
сусрет са слободом,
сусрет са самим собом... тада остајеш
само ти, Господ
и проблем тј. живот, свет... Tвој избор је како ћеш живети.
Тада оно што
си стекао рехабилитујући се треба сада практично да примениш, одржиш
и испуниш. Током рехабилитације човек је, може се рећи, умногоме безбрижан (не кажем да му је
лако) живот му је устројен. Tу се он спрема за живот у реалном
свету. Tада се човек поново формира, као што сам
навео, започиње нови живот. Зато највећи проблем и јесте сусрет са старим
друштвом, средином... Тај ударац морамо издржати и не пасти. Нема више никога да те опомене, склони, ти
си сам ту, наравно, уз Божију помоћ, да заобилазиш препреке. Јер, немојте се зачудити ако вам неко приђе и
поново те пита,
или потражи дрогу од тебе, или ти је
поново понуди.
Схватите, не
знају сви да си ти сада други човек, поново
рођен, здрав.
Увек смирено, и уз Бога као
узданицу, указујте свима да нисте више у томе и без претеране
комуникације и објашњења наставите својим путем, што
пре се ослобађајте било којих помисли на дрогу. Извините се и
изговарајући се да журите наставите даље. Не кушајте
ђавола, не правите сами такве ситуације да би себе
тестирали, не гордите се, то је погрешан пут.
Нека у вама
страх Божији буде непрестано присутан – тако ћете се
одржати. Гледајте да будете корисни, да радите било
који посао за почетак,
да вам време буде испуњено, планирајте
стварање породице,
ко је нема итд... И, наравно, наставите са духовним усавршавањем и литургијским животом, не изостављајте
богослужења, постове и молитвена правила...
То су неки
основни савети за човека који је тек завршио терапију и стао на своје ноге као
дете када прохода,
и сада мора само да бира где иде да не би
пало и разлупало се...
Нема коментара:
Постави коментар