ОПИШИ СТРАХОТЕ КОЈЕ ПРОЛАЗЕ ЖЕНЕ НАРКОМАНИ

Увек сам говорио да за мене нема ништа горе него када се женска особа дрогира. Иако је све више жена међу наркоманима, центри где се лече скро да и не постоје. Знам само за један код Бања Луке.

Као припадница слабијег и лепшег пола, жена која се дрогира толико брзо пропада у односу на мушкарца, да ниуком случају не носи више епитет лепше половине, јер жене наркомани изгледају као  живи мртваци.

Можда ја нисам видео себе, али други су сигурно видели и мене као ходајућег леша. Ипак мислим да жена наркоман може толико да себе унизи и да због потребе за дрогом уништи у себи сваку трунку моралне вредности коју је имала.

Жене се најчешће баве проституцијом како би дошле до новца за дрогу. Верујте, на шта су оне спремне у том трнутку су такве грозоте, да један нормалан ум то неби могао да појми док не види.

Жена, физички слабија у односу на мушкарца, није у стању да отима, краде или врши нека друга кривична дела – иако има и жена које и то раде... већ бива предмет искоришћавања од стране дилера или других наркомана. Има случајева када се увише наврата неколико мушкараца буквално сексуално иживљава над њом да би јој дали мизерну количину дроге како би и могла да „прегура“ тај дан, а потом наредног све иде поново у круг итд...

Страшно је видети девојку која нема зубе, која је сва испијена у лицу, неуредна, прљава... Нажалост, тако изгледају многе жене наркомани! Губе потпуно потребу да се брину о себи. Иначе, ово је доста више упражњавано код жена него код мушкараца.

Има и жена које имају децу. Вероватно многе и не знају ко је отац тог детета. Оне које знају, већином немају контакте са очевима своје деце, будући су и ти људи најчешће зависници као и оне. Ткве жене су спремне да продају своје дете, да га заложе за дрогу! Једноставно не маре за део свога тела, за оно што се највише воли – за своје дете!!!

Добар пример је сцена из филма Мртав Ладан када она наркоманка оставља ћерку у залог док не донесе новац за дрогу. Дилер јој прети да се врати по кћерку, иначе ће је продати, на шта она одговара да ће наравно да се врати јер јој јој мајка. Тада дилер изговара кључне речи: Ниси, сине, ти си наркоман.

Све ово вам говори шта једна жена мора да преживи да би дошла до дроге и каква све она понижења прихвата за кратак перид лажног задовољства. Из тог разлога нека овај кратак текст послужи као опомена свакој нашој сестри: да не задире тамо где ђавоља канџа чека, јер то зло неће имати милости за њену чедност и доброту, већ ће од ње створити објекат који ће, не дао Бог, служити само блуду и разврату...

ТРИБИНА У ШКОЛИ У ПЕЦКОЈ

У среду, 24. 11. 2015. одржали смо прву трибину у јед ној основној школи – у Пецкој.

Почетак трибине био је у 11 и 15 часова. На наше велико задовољство, присутно је било око 150 ученика од петог до осмог разреда.

Трибина је трајала 40 минута. Међутим, по завршеном званичном делу, ученици су узели учешће и постављали су питања. Били су заинтересовани у толикој мери да смо, буквално, били бомбардовани питањима наредних 50 минута (дуже од саме трибине). Тада смо морали да завршимо јер је кретао ђачки аутобус.

Ученци, учесници трибине

Ученици су постављали веома смислена питања и са сигурношћу можемо рећи да ће се један део тих питања (и одговора на њих) наћи на нашем сајту, али и у другом, допуњеном, издању књиге.

Поред похвала ученицима, морамо да похвалимо и колектив школе јер су довели ученике. Такође, учешће су узели и директор школе, Слободан Тодорић, школски педагог, секретар школе, наставник физичког васпитања...

Ученици су показали велику зантересованост за излагање

Један број књига оставили смо у школској библиотеци и надамо се да ће их ученици читати.

На самом крају добили смо громогласан аплауз од стране ученика и колектива. Ово, по много чему, јединствено искуство за нас дуго ћемо препричавати.

Директор школе, Слободан Тодорић, Дејан лукић и Предраг Спасојевић

Ученици и колектив школе у Пецкој придружио се нашој акцији за помоћ Духовно-рехабилитационом центру Црна Река и, како рече њихов директор, симболично помогли другима јер је то боље него да њима икада затреба таква помоћ.

Прикупљена помоћ у школи у Пецкој

Захваљујемо се, на овај начин, свим ученицима и колективу школе у Пецкој.

Помоћ школе у Радаљу

Нашој акцији прикупљања помоћи Духовно-рехабилитационом центру Црна река придружили су се и ученици Основне школе "Стеван Филиповић" у Радаљу.

Данас је помоћ преузета.

Преузета помоћ ученика из Радаља

Захваљујемо се ученицима и колективу школе у Радаљу и позивамо све који могу да сепридруже акцији.

Детаље акције можете видети ОВДЕ.

КОЈИ ЈЕ БИО ТВОЈ НАЈВЕЋИ СТРАХ У ЦЕНТРУ, ТОКОМ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ?

Током терапије страхови који су ме обузимали били су различити, пре свега засновани на сећањима прошлог, мученичког живота.

Током дрогирања човек не види себе, не осећа стање у којем се налази… Једноставно мртав је, иако наизглед његова „љуштура“ само физички функционише.Такав је био случај и код мене.

Ипак доласком у Центар постајеш свестан реалности у коко се налазиш и све слике прошлости ти се враћају као бумеранг. Управо то су највећи страхови који су мене пратили...

Када говорим о томе да човек није свестан својих поступака, не мислим да је оон толико скренуо да их се не сећа, иако има и тих примера, него да под дејством наркотика човек није свестан тежине греха који чини. Управо му наркотик даје лажну слику о томе. Тек када отвори своје духовне очи,човек тада може да разуме колику тежину има поступак или поступци које је чинио, док није био свестан њихове тежине.

Пре свега размишљао сам како је сада мојим родитељима и да ли ћу икада моћи да се оправдам пред њима јер, ипак, оно што сам им учинио нисам могао да избацим из себе. То ме је гризло, терало ме је да врло често и сузу пустим јер тек тада сам, уствари, схватио шта сам им приредио...

Међутим, кључни моменат који се везује за страхове који су пратили ток мога лечења јесте страх од поновног враћања старом животу (дрогирању)!!! То је онај мучни али и користан страх који ми није дао ниједног тренутка да се опустим и престанем да радим на свом спасењу (ипак из ове перспективе нормалног живота било ми је незамисливо да поново ходам по самом дну и ваљам се у каљужи у којој сам толико времена провео).

Некада се дешавало да ми у сан дође тренутак који толико убедљиво осликава мене у ситуацији у којој сам поново почео да се дрогирам!!! Сећам се будио сам се после тог сна сав у зноју али и срећан што ипак није тако. То је права ноћна мора... и сада ми понекад та сцена наврати у сан.

Колико год мислили да је страх штетан овде је врло битан, јер страх од зла нас тера од зла, не да ти да се опустмо и сматрам да је страх у овом случају користан – бар је мени био и остао.

Јер плашити се лошег треба итекако да би га избегли, а не да самоуверено кренемо да испитујемо границе о којима смо говорили. Боље је са страхом рећи НЕ!, него храбро пристати, а после, када буде касно, вечно се кајати због тога.

Самопуздање је врлина, али ђаво није као људи – он је ипак много вештији, тако да без Бога ми смо немоћни против ђавола. Увек је боље спречити, тј. рећи НЕ!, неголи лечити макар то и био производ нечијег страха.