МОЖЕ ЛИ РЕХАБИЛИТОВАН НАРКОМАН ДА ПРОНАЂЕ ПОСАО?

Опет се ради о предрасуди. Нажалост, тешко!!! Нико неће таквог човека да запосли, а њему је баш у таквој ситуацији посао преко потребан да би се осећао корисним и да би напредовао.

Ипак, у средини где рехабилитован човек живи његово присуство се у већини случајева погрешно тумачи. Такве људе сматрају неспособним за било коју врсту посла.

Ипак, верујте, није тако!

Можда звучи гордо што ћу навести свој пример: ја сам тренер у теквондо клубу, родитељи деце која тренирају код мене ми верују, пуштају децу да да са мном путују на такмичења и семинаре, иако знају ко сам био.

Студент сам теологије. Није било лако добити благослов од епископа за упис на факултет јер сам у молби искрено написао све о себи и о својој прошлости. Било је мало теже, али је Божија сила ипак све то уредила.

Радио сам и у фирми, која је била власништво моје тетке, у рачуноводству, јер сам завршио средњу економску школу. Нису имали примедаба на мој рад, и из тог разлога мислим да сваки рехабилитован човек треба да добије посао. Међутим, околина таквог човека у старту одбацује, а то управо код човека може да створи контра ефекат и да га поново врати на старо са чим се годинма борио.

Требало би да обезбедимо сваком том човеку у нашој земљи  радно место и управо да му тако помогнемо да уђе у нормалне токове живота када заврши са рехабилитацијом. Он ће после, када се стабилизује, бити можда и бољи у том послу него неко ко није имао додира са дрогом. Знајте, има међу њима изузетно даровитих људи за музику, уметност, за било коју другу врсту посла.

Они могу да постану неко ко ће много да уради за нашу земљу и друштво, првенствено као неко ко ће да помогне у сузбијању дроге. Такви људи могу бити од највеће помоћи као и у свету спорта, у цркви, у информатици, разним занатским пословима, једноставно у свим сферама живота. Треба искористити таленте тих људи и њихово животно искуство.

Они ипак могу да буду пример како треба да се човек бори са проблемом, како се снагом воље превализилази свака животна препрека. Значи, ако хоћемо да завиримо испод црне завесе коју одмах поставимо, можемо да нађемо велико благо које само треба усмерити на прави начин.

Треба да дамо простора нашој браћи и сестрама да покажу да они нису ништа лошији од нас, нити да спадају у ред ниже класе за коју их сматрамо. Имајте у виду да нико није без греха, нико од нас није савршен, а и сам Господ, који је једнини био без греха, дружио се са грешницима и са разбојником распет био, и стално нас опомиње да не требају здрави лекара него болесни.

Значи, помозите онима којима треба помоћ! Исто нас Господ опомиње када својим ученицима пере ноге, где показује управо своју врлину и опомиње нас да не треба гордо да посматрамо ниједног човека, јер управо нам је и дао заповест да љубимо ближњега свога као самога себе. А ко је наш ближњи? То је сваки човек, па и онај који се дрогира, или који се некада дрогирао...

ОДРЖАНА ПРОМОЦИЈА / ТРИБИНА У ЉУБОВИЈИ

Дана 25. јуна 2015. године одржана је промоција / трибина Из смрти у живот у Љубовији. Промоцију књиге организовала је Канцеларија за младе Љубовије у сарадњи са Библиотеком “Милован Глишић”.

Далибор Крстић, Предраг Спасојевић, Дејан Лукић, Марија Грујичић и Селена Крстић

 Пред тридесетак посетилаца о књизи говорио је аутор Дејан Лукић, новинар Далибор Крстић и уредник књиге и пројекта Предраг Спасојевић.

Део посетилаца трибине

 Будући да је за сваку песму повезано неколико прича, присутни су могли да чују како то млади улазе у свет наркоманије, да ли је марихуана лек или дрога, шта се дешава са породицом у којој постоји наркоман, на који начин се Дејан Лукић рехабилитовао, који проблеми чекају наркомана после рехабилитације приликом враћања у нормалне токове живота и тако даље.

Предраг Спасојевић и Дејан Лукић

Посебно нам је драго да је било доста младих на промоцији.

После промоције било је поново реакција публике и постављања питања. На самом крају договорено је да на почетку школске године направимо трибину са средњошколцима у Љубовији.

Изложене књиге

Захваљујемо се пријатељима из Пецке, Слободану Тодорићу, Величку Илићу и Маријани Тодорић. Од њих смо позвани да у септембру одржимо трибину за ученике седмог и осмог разреда у Пецкој.

МОГУ ЛИ ПОРОДИЦА И ПРИЈАТЕЉИ ДА ИМАЈУ ПОВЕРЕЊА У РЕХАБИЛИТОВАНОГ НАРКОМАНА?

Искрено, никада они неће њему веровати у потпуности!!!

Међутим, мислим да би требали. Познајем нека младе људе који су сада, после црноречког живота, постали бољи људи него што су били и бољи него што су сада њихови сродници, пријатељи и породица...

У почетку, када рехабилитовани дође кући, поверење је минимално. Можда га чак никако и нема, што је разумљиво. Тада човек треба постепено да враћа поверење, што ниуком случају није лако. Али, верујте, онај ко је дошао са рехабилитације то жели. Зато му не пребацујте прошлост и не гледајте га „старим очима“. Дајте му простора и шансу да се покаже. Он то жели, он то хоће, као и да сваки успех подели са својим најближима.

Гурајте тог човека напред! Вратиће он поверење. Биће он бољи него што је био пре уласка у проблем. Сада је научио животну школу, извукао поуку из свега и сада тек креће као нова личност у живот. Зато му треба само мало времена, стрпљења и љубави, а он ће својим делима да поврати поверење, ако не скроз онда у великој мери.

Верујте то само га пустите. Он то жели много више него ви. Он хоће то да докаже, али не може одмах. Довољно је за почетак што се толико времена рехабилитовао. Већ ту је показао жељу за новим животом и учинио први корак ка стицању поверења које је изгубио.

СМЕ ЛИ НАРКОМАН ПОСЛЕ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ, ДА ПИЈЕ АЛКОХОЛНА ПИЋА?

Алкохол ствара зависност као и дрога. На рехабилитацији са мном је било доста људи који су се лечили и од алкохола, тако да алкохол није препоручљив, бар неко време док се човек не навикне на живот после рехабилитације.

Јер када је у алкохолисаном стању човек не може трезвено да размишља и ето судара са дрогом! Све то вуче једно друго, јер човек када није трезан губи контролу, препушта се старим (лошим) навикама, старом друштву, мисли да алкохол није опасан под изговором: ПРЕСТАО САМ СА ДРОГОМ, МОГУ БАР МАЛО ДА ПОПИЈЕМ, ДА СЕ ОПУСТИМ!, а то је управо још једна обмана и замка ђавоља.

Био бих лицемеран када бих био радикалан по питању алкохолних пића, али бар за прво време немојте. И ја попијем понекад пиво или ракију, наздравим итд., али ко сматра да није спреман и да не може да се контролише у томе, боље је да то себи скроз укине. Ја волим ујутру да попијем ракију, али само једну. Није добро ни у чему претеривати.

Мој савет у почетку не, а после, ако је човек способан да се контролише, понекад, умерено, а ако није стабилан по овом питању, онда боље никако. То мора човек сам да закључи, да искрено себе преиспита и каже сам себи: ИЛИ УМЕРЕНО ИЛИ НИКАКО!!!

То је још један тренинг, вежба воље и карактера али, опет понављам, не претерујте чак ни када једете, када воду пијете. Ниједна крајност није добра јер управо вера и јесте синомим за меру и умереност и у свему треба умерен и не претеривати.

ОДРЖАНА ПРОМОЦИЈА/ТРИБИНА У КРУПЊУ

У петак, 19. јуна 2015. године у 19 часова, одржана је промоција/трибина у Крупњу у организацији Канцеларије за младе Крупањ.

У прелепом здању градске билиотеке окупило се око двадесетак посетилаца. 

Промоција је трајала око сат времена, а потом су уследила питања гостију. Разговор је трајао колико и промоција.

Грађани Крупња су изразили дивљење храбрости аутора, Дејан Лукића, јер о великом и значајном проблему који је пребродио говори отворено и искрено.

Дејан је у више наврата нагласио да је спреман да одговори на сва питања, чак и она најинтимнија, без устручавања и понудио посетиоицима да му поставе поједина питања и насамо, уколико имају потребу за тим.

Овом приликом посебно се захваљујемо Далибору Крстићу, новинару из Малог Зворника, који је говорио на трибини, али и узео учешћа постављајући питања аутору.

Захваљујемо се Марији и Селени, које тренитају теквондо код Дејана а које су читале песме и текстове из књиге, као и члановима наших породица који су са нама ишли на гостовање.

Млади Крупња су изразили жељу да окупе средњошколце спортисте и њихове родитеље и да нас позову на нову трибину јер, према њиховим речима, млади морају да чују ово о чему је било говора.

КАКО НАРКОМАН ДОЛАЗИ ДО НОВЦА?

На све могуће начине, али оне нелегалне и ненормалне. Извините, али морам тако да се изразим. Верујте, нисте свесни на шта је све спреман човек када има потребу за дрогом. Спреман је да убије за дрогу!!!

У почетку, мада то кратко траје, наркомани црпе средства од родитеља. Чим се карте отворе, а то се деси јако брзо, онда креће онај мукотрпни пасји живот. Они који раде убрзо губе посао јер прво крећеш са задуживањем јер новца више немаш. Свесно узимаш паре иако знаш да нећеш моћи да вратиш.

То су такве приче које долазе ни сам не знам одакле, такве лажи и обмане, јер наркоман је спреман када трага за дрогом да измисли такву причу, да му онај кога лаже, хтео - не хтео позајми новац, а да није ни свестан како. Наркоман је спреман да моли, безусловно лаже, чак и да плаче због новца, да иде до крајњих граница самопонижавања...

Ево примера: Тадашњи мој пријатељ (са којим сам се дрогирао) и ја смо заједно кренули да завршимо (купимо) тродоне у апотеци. Будући да су нас сви знали, без рецепта нам нису могли дати ни у једној апотеци у нашем месту (не би нам дали и да смо имали рецепт, ер сви знају да се дрогирамо). Он је отишао кући, узео неке старе здравствене налазе од свога оца (пре него што је он умро), и отишли смо у суседно место где је он у другој апотеци (у том суседном месту) лагао апотекарку како му тродони требају хитно за болесног оца који је због тешке болести био спречен да дође (а као доказ је имао налазе наводно болесног оца). Његов отац је умро пре отприлике једну годину.

Као што видите, не бирају се средства ни начини... О крађама да не говорим. Ту се такође не бира шта се краде код куће и шире. Људи су за дрогу продавали старе драгоцености које за породицу немају цену. Знајте човек би за дрогу продао оца, мајку, брата, сестру, жену, па и дете, и то за незнатну суму новца.

А тим стварима ките се дилери јер они од наркомана за јако мале паре добијају скупоцену гардеробу и накит јер има људи који су и из богатих породица. И они тада све што имају квалитетно дају за пола грама или грам хероина, у зависности од тога колико га дилер услови или колико му новца неко понуди. Наркоман одмах, без ценкања, продаје ствари. Нема ту много приче.

Наркомани раде све: варају, лажу, краду, отимају, нападају старе и немоћне (јер нису у већини случајева способни да нападају млађе способније особе) протурају фалш-новац, пљачкају – значи све без изузетка јер нема ту бирања. До дроге се мора доћи макар и наглавачке! Страшно али истинито.

Ето како наркомани долазе до новца док после извесног времена не доспеју у затвор. Неки чак бивају осуђени и на дугогодишње затворске казне. Уколико после затвора опет настави са дрогом круг, се наставља док се трагично не оконча или, ако Бог да, крене нови живот.

ОДРЖАНА ПРОМОЦИЈА У ЗВОРНИКУ

У суботу 14. јуна 2015. године одржана је промоција / трибина у Дому омладине у Зворнику.

Број посетилаца није био велики, али су били веома заинтересовани и после завршене промоције скоро још сат времена разговарали и постављали питања о проблему превенције наркоманије.

Аутор Дејан Лукић са гостима на промоцији

О књизи је говорио Далибор Крстић, новинар, и Предраг Спасојевић, уредник издања.

У наставку следи уводно излагање Дејана Лукића:

 Пре него што кажем неку реч о самој књизи, желим да вам се захвалим што сте дошли да подржите ово књижевно вече и на тај начин покажете интересовање за проблем превенције наркоманије, као и да заједно са нама учествујете у нашем пројекту који од септембра ове године треба званично и да заживи по нашим основним а нарочито средњим школама.

Што се тиче књиге, она је плод мог личног искуства, моје личне импресије, као и потребе да све оно што сам, нажалост, преживео, покушам да покажем кроз ове скромне песме и да читаоцу, пре свега, предочим и покажем на личном примеру колико је дрога велико зло и какав он (човек) уствари не треба да буде.

Поезија није пријемчива сваком човеку јер нису сви људи заинтересовани за читање песама. Са друге стране, кроз поезију човек може да покаже најдубљу емоцију и преточи на папир оно што га тишти у једном даху – значи, да својом емоцијом пробуди и емоцију другог човека, тј. пробуди код њега осећања – позитивна или негативна.

Будући да ова књижица говори о преобрату једне личности, о једном поновном духовном рођењу, она и има за циљ да покаже како је у Богу све могуће и како један човек Божијом руком избављен и после вођен, може да из духовног и телесног мртвила ипак поново оживи.

Зато ова књига и нози назив ИЗ СМРТИ У ЖИВОТ.

Увек понављам, а и сада ћу опет рећи, да пре свега желим да се захвалим Богу без чијег благослова сам не би могао ништа да урадим. Али исто тако и да се сетим свих људи којима дрога откида део младости и односи са собом у неповрат и, као крајњи циљ, да будућим нараштајима оставим поруку како треба да поступе када дођу у искушење да ли да узму дрогу или не!

У наставку нашег сусрета акценат ћемо ставити на превенцију, иако се садржај ове књиге састоји од песама, ипак иза сваке песме постоји једна или више прича доживљених, преживњених и, надамо се, поучних за све вас који слушате.

Хвала још једном.

ГОСТОВАЊЕ НА ТВ ПОДРИЊУ 5. јуна 2015. године

Дејан Лукић и Предраг Спасојевић у Јутарњем програму ТВ Подриња у Лозници.

Гостовање у Јутарњем програму - разговор о ПРЕВЕНЦИЈИ НАРКОМАНИЈЕ у трајању од 30 минута.

ТВ Подриње, део ПРВИ

ТВ Подриње, део ДРУГИ

ТВ Подриње, део ТРЕЋИ

ИМАЈУ ЛИ НАРКОМАНИ ПОСЕБНУ МУЗИКУ КОЈУ СЛУШАЈУ?

Некада је то било другачије – знало се ко се дрогира,и из којег миљеа су били људи који су узимали дрогу. Већином су то били музичари, сликари, уметници итд...значи некадашње рок звезде, а колико сам упућен, многи од њих су и окончали животе од последица дрогирања или предозираности.

Рок музика је и донела такав начин живота и у нашу земљу, али музика је ипак нешто што је добро. И у цркви људи кроз песму се моле и захваљују Богу. Значи, битно је шта човек хоће, тј. шта му је циљ. Јер, кроз музику човек може да покаже и своја најдубља осећања.

Данас више нема поделе, погото у последњих неколико година, јер на местима где се пуштају различите врсте музике има дроге. Ипак, данас сви све слушају (новије генерације) и сви све узимају.

Када сам ја почињао да се дрогирам већином смо одлазили на TECHNO, HOUSE, PSIHODELIC журке где се и пуштала управо психоделична, електронска музика коју смо ми слушали,а уједно је то била и једна од ствари која нас је повезила. На тим журкама, са наочарима за сунце иако је ноћ, у некој мрачној дискотеци скакали смо уз музику која нема речи, него само јак бас и ефекте који те покрећу само ако си дрогиран.

На таква места сам одлазио и слушао такву врсту музике, гутао ексере (екстази), шмркао спид и долазио у зору кући. Али, после неколико година на местима где се слуша народна музика такође има дроге и људи се веселе и скачу. Није ми јасно како, али изгледа да дрога ипак више не бира – има је свуда...

Дешавало ми се да некада одем да попијем пиће у кафану или у пивницу на пиво, и тамо видим омладину надувану и нашмркану и, као, уживају. Као што рекох, нема више правила, нема подељених светова и изабраних друштава – дрога не бира! Она гута све и никада јој није доста...

ИМАЈУ ЛИ НАРКОМАНИ СВОЈЕ ДРУШТВО, И ДА ЛИ СУ СВИ ИЗ ДРУШТВА ВЕЗАНИ ЗА ИСТЕ ДИЛЕРЕ?

Наравно! То је други свет, онај посебни, само познат онима који су у њему или онима који су у њему били. То је слика самог пакла.

Друштва су променљива јер наркоман може са било којим наркоманом да се дружи зато што је дрога оно што их спаја. Али, места на којима се окупљају су им већином иста. То су завучене старе куће, кафићи који су склоњени од очију јавности итд...

Има ту још много места али су већином сва напуштена, пропала, неуредна... Једноставно, ту се уваздуху осећа оно зло које на таквим местима влада.

Повезаност са дилерима је различита. Не везују се наркомани за једног дилера јер дрога се набавља са свих страна. На места где се окупљају наркомани,долазе и дилери јер има и оних који уз диловање и конзумирају дрогу, али такви не издрже дуго да продају.

Прави дилери никада не узимају дрогу.

Тачно је да одређено друштво има и дилера код кога у већини случајева набавља дрогу, али када код њема, онда он упућује на друге дилере са којима сарађује или се наркомани самостално сналазе одлазећи код другог дилера за ког су чули да продаје или некада раније куповали код њега.

У овом случају најбитније је доћи до дроге. Није битно који дилер продаје. Постоје и периоди када код једног дилера стигне, како наркомани кажу, ДОБРА РОБА или чистији хероин који је бољи и квалитетнији. то се одмах сазна и прошири међу наркоманима који одмах нагрну код тог дилера. Има и дилера који наркоманима дају дрогу на вересију. Тада ти наркомани стално иду код њега, а када се превише задуже, одлазе код другог а од овог предходног се крију док на неки начин не врате новац или нешто не одраде за тог дилера (разносе дрогу, краду итд...).

Као што видите из предходних реченица, овде, у овом свету, нема устаљеног ритма живота – све је испреплетано стазама које воде до дроге. Пут се не бира а ни начин да се дође до дроге, као ни место ни време, па самим тим ни људи.

ШТА СИ СВЕ РАДИО У ШКОЛИ ЗА ВРЕМЕ ДРОГИРАЊА?

КАКО СУ НАСТАВНИЦИ ПОСТУПАЛИ И КАКВО ЈЕ БИЛО ЊИХОВО МИШЉЕЊЕ О ТОМЕ?

Што се тиче школе, има ту доста ствари које су се издешавале. Ипак сам са 14 година почео да се дрогирам. Значи, већ када сам пошао у средњу школу, увелико сам се дрогирао.

Људи са којима сам се дружио, а и људи који су се уједно са мном дрогирали, били су старији од мене. Када сам ја кренуо у прву годину, они су већ били завршна година средње школе, тако да сам убрзо остао као једини ученик у школи који се дрогира.

У то време у нашем малом месту није било толико познато шта је дрога, а поготово у школи (данас је другачије, дроге има доста више), тако да сам као једини наркоман у школи био у центру пажње како ученика, тако и професора,

Одређеном броју ученика био сам „велика фаца“, а професорима велика претња... Било је доста седница на којима се говорило о мени, али мислим да они нису били упућени довољно у то шта је наркоманија. Самим тим они нису ни могли да ми пруже праву помоћ.

Школа ми је била добро место за конзумирање дроге. На великом одмору сам скоро сваки дан на школском игралишту пушио траву, а после, онако урађен, враћао се на часове, где сам у току часова и наредних малих одмора исмевао ученике и професоре.

Узимао сам и хероин у школи, као и таблете. Спавао сам на часу дрогиран до те мере, да је свима била познато о чему се ради. О томе је брујала цела школа, причало се, али ништа више од тога! Сви су знали шта радим, али нису ништа предузимали јер нису знали како да ми приђу и покушају да ми помогну.

Моји средњошколски дани су везани за дрогу. То је оно по чему их највише памтим. Уколико ујутру нисам имао дроге, одлазио сам са часова, јурио, набављао, позајмљивао паре и од ученика, од неких сам чак крао (новац,телефоне итд...).

Оне којима сам учинио нешто нажао и нанео им штету, а има их сигурно, молим да ми опросте... Сећам се да сам мојој другарици из разреда украо телефон. Сећам се, много је плакала и молила ме да јој га вратим, али ја сам се изговарао да нисам то урадио и био сам непоколебљив у својој лажи.

Има их још доста који су зацвилели због мојих дела, и зато и користим ову прилику да их замолим за опроштај у нади да ће они бар некака прочитати ове редове које пишем.

Да сам тада био при себи, не бих им то никада урадио, и не бих их никада повредио... Али, да се вратим теми. Значи, када набавим дрогу, враћао сам се  у школу. То је био 4. или 5. час, све зависи колико би ми времена било потребно да дођем до дроге. Некада сам знао да не долазим цео дан у школу, рецимо, када чекам дилера да се пробуди, или да набави дрогу јер му је тренутно нестало.

Све то је трајало до 3. разреда средње школе, када сам превише заглавио и када је мојим крађама и обманама морао да дође крај – бар што се тиче школе, јер у школи сам био окарактерисан као највећа претња за остале ученике.

Професори су ме пуштали да идем са часова само да им не правим проблеме. Био сам као предводник млађим ученицима који су се вођени мојим примером супростављали професорима. Неки су чак и пробали дрогу са мном, а неки је и данас користе!!!

О, Боже, колико сам људских живота уништио!!! Позивао сам професоре на обрачун итд... једноставно – ништа добро.

Пред крај 3. разреда коначно сам избачен из школе. Не могу да кривим никога због тога, већ искључиво себе и дрогу. Наставно веће, са директором школе, урадили су оно што су могли – другачије нису знали да ми помогну. Било је ту и оних који су били против мог искључена из школе, као што су мој тадашнји разредни старешина и педагог школе, али остали су били за то да се ме искључе из школе.

Најлакше је било ставити тачку на све то склањањем једног проблема у страну. А то управо и јесте пример како да у будуће образовне установе решавају овакву врсту проблема – треба да схвате да свако дете, које је њихов ученик, је и њихиво дете пре свега. Они су му као други родитељи. Зато је и проблем тог детета, уједно, и њихов проблем. А проблем се решава тако што му треба погледати у очи и стати испред њега, а не склањати га у страну.

Али, у сваком случају, хвала свим људима који су мене тада трпели и који су хтели да помогну али нусу знали, јер да су знали, верујем да би помогли.

КАКО РОДИТЕЉИ ТРЕБА ДА СЕ ОДНОСЕ ПРЕМА ДЕТЕТУ КОЈЕ ЈЕ ДОШЛО СА ТЕРАПИЈЕ?

Драги родитељи, ви који сте највише патили, издрижите када сте издржали до сада. Прегурали сте највећу борбу са својим дететом – немојте сада забрљати на крају...

Знам по својим родитељима да када им дете дође са рехабилитације то је за њих највећи шок. Тада постоји највећи страх у њима да не би опет пролазили исти пакао. Зато многи родитељи овде падну. Одмах крену да контролишу дете и да му постављају услове, као и да „тренирају строгоћу“. Немојте! Тако ћете само угушити своје дете.

Знам вашу муку, али дајте детету шансу. Не мислим да ви треда дете да пустите да ради шта хоће, али немојте га контролисати и када иде у тоалет. Знам да има и таквих примера. Дете сада хоће нови живот, девојку или момка итд... Детету сада треба подршка а не спутавање.

Зато прегурајте и ову последњу фазу и ваша мисија је комплетирана.

Покушајте да полако стварате нови однос са вашим дететом, будите смирени, не дозволите да својим наступом створите супротан ефекат. Будите смирени иако знам да нећете моћи никада, али имајте и то у виду да је Бог створио човека и он се о њему брине, као што ми је једном приликом рекао отац Дејан Јаковљевић.

Мислим да би то могао да буде савет за све родитеље јер је и он родитељ – има четворо деце: „Не причајте пуно деци о Богу, него причајте Богу о деци“'...значи, молите се Богу за своју децу. Тако им можете најпре помоћи.

КАКО ЉУДИ ТРЕБА ДА ПОСТУПАЈУ СА ОНИМА КОЈИ СУ ЗАВРШИЛИ СА РЕХАБИЛИТАЦИЈОМ?

Одлично питање! Имам један пример како не треба. Био сам једно време стално претресан и верујте чак и изложен претњама човека који ради у МУП-у! Значи, полицајца. Не замерам му то јер сам свестан да  оно што је некада било не може да се избише.

Увек ћемо тај реп из прошлости да вучемо за собом. Али, ипак немојте људима који су тек дошли са рехабилитације стављати још већи терет на плећа. Помозите им. И они су људи. Управо сви ми заједно на овим трибинама се и трудимо и циљ нам је помогнемо а не да одбацимо те људе. То је најлакше јер ако хоћете да нам деца и омладима буду здрави, морамо им помагати.

Тако и човек који је дошао са терапије још увек је свеж, крхак, а ми хајде да га одмах сломимо! Не!

И околина и пријатељи – немојте избгавати дружење са таквим човеком. И немојте му пребацивати сваку ситницу – довољно га је дрога мучила.

Зато вас молим, све људе из цркве, здравства, полиције итд.: помозите – не окрећите леђа.

КАКО ЈА КАО НАСТАВНИК ДА ПОСТУПИМ КАДА ДЕТЕ ДОЖИВИ ОВЕРДОУЗ НА ЧАСУ?

Ово је тешко питање. Мислим, тешко за оне који слушају јер то су баш лоше ситуације и, верујте, баш тешке. Изнећу своје искуство и оно што знам, а ви се још мало консултујте код здравстених радника. Они могу да вам помогну боље него ја у овом случају.

Метода коју ја знам је она метода којом смо спасавали једни друге, којом су и мене спасили итд., а то је – СО и ВОДА.

Страшно то изгледа када човек падне у ОВЕР. Ми смо убризгавали човеку воду и со у вену. Значи, одмах раствориш со са водом у шприц и одмах у вену. Знајте, то многи не могу да гледају јер се плаше игле и гадно им је, али, тако су многи људи спашени од сигурне смрти.

Не знам колико ће наставника или родитеља смети (због прваних последица) или имати снаге да то уради али ако тако поступе сигурно ће спасти да не умре тај неко који је Оверио...

Иначе ОВЕР је наркомански назив за предозираност, односно клиничку смрт из које се многи не извуку. До овера долази услед превелике дозе хероина и разноразних отпада који се мешају са хероином (мишомор, разни лекови, итд).

Овер на енглеском значи КРАЈ...

ШТА БИВА СА ПОРОДИЦОМ У КОЈОЈ ПОСТОЈИ НАРКОМАН?

Овде породица преживљава ваш сваки проблем, сваки хаос и сваку муку. Овде породица пуца јер када дрога уђе негде, она то брзо растури. Тешко је гледати када неко твој вене и пропада а ти не можеш да му помогнеш...

Ако било коме наудиш, ниси решио проблем. Тада нема пуно решења јер главно решење је помоћ угроженоме. Само тако може да се уради нешто корисно. Знајте, не јурите никога – борите се за спасење свог детета.

Породични односи у овој ситуацији су катастрофални! Стално се осећа немир и тензија, а зависнику је најбитније да дође до дроге. Није га брига за породицу. Њему је најбитније да се дрогира.

Ето, сада видите колико је зависност јака. Нема ту емоција! А када се човек, ако Бог да, освести, онда тек види колико је друге мучио. Онда му ствари буду јасне и схвати шта је својим родитељима чинио, колико их је убијао...

Ја сам то, драги моји, осетио... О, горко сам, верујте, данима плакао због тога.

Када се само сетим суза моје мајке, патње мога оца, човека кога ништа није могло да сломи – ни један проблем, а преда мном је плакао као мало дете...

Страшне су то ствари! Молили су ме да престанем. Нисам их видео – мени је само хероин био у глави. Ех браћо и сестре, не дао Бог да то доживите. Они који су те родили плачу, они који су те галили моле, а ти ништа не осећаш. Није те брига. Ти ниси ти, ти си дрога, ти си завистан, не познајеш себе...

И многи бракови су пуцали због овог проблема. Многи су родитељи умирали на силу. Мој тадашњи друг ми је причао, онако у заносу када смо били дрогирани и када нас обузму лажне емоције, како му се отац убио јер није могао да гледа сво то зло!!! Али, опет ништа. Он се и даље дрогира. И, као, тешко му је, али само када је дрогиран јер тада под дејством дроге прораде лажне емоције, чак и сузе потеку. О, каква лаж!!! Каква обмана! Каква завеса и помраченост ума!

Односи зависника са породицом су такође срозани до дна јер они су тада за зависника највећи непријатељи јер му желе добро, а и између родитеља је стање лоше јер то све иде једно са другим. Они се међусобно свађају јер не могу да реше проблем. А, знајте, слога је тада најбитнија јер само заједнички можете решити проблем.

Није лако, али зависник управо и користи ту прилику када су родитељи у свађи јер тада има слободу – увек се приклања оној страни која му више одговара, већином мајци, јер су мајке емотивније па увек попусте.

Знајте, наркомани су опасни обмањивачи. У врео жар би скочили да дођу до дроге. Наркоману тада не верујте – он увек лаже. Може да буде толико убедљив јер ђаво говори из њега, али никако не верујте.

Молите се непрестано. Овде је борба са ђаволом стална, овде вам Божија заштита највише може помоћи. Не одустајте никако. Знам да није лако, али немојте посустати...

КАКО СИ ПРЕПОЗНАВАО КОРИСНИКЕ, КАКО ЗНАШ КО УЗИМА И КОД КОГА МОЖЕШ НАБАВИТИ ДРОГУ?

Како да не препознам себе? Био сам корисник,тако да препознавање некога ко је, такође, корисник и није било тешко, јер људи у овом свету имају сличан мученички живот – свима је хероин СВЕ И СВЈА.

Нажалост све се врти око хероина и иста је патња свих ових људи, жеља, али и иста потреба за дрогом. Не можете веровати колико је све то повезано и колико се ми лако препознајемо. Једноставно, када видим човека, одмах неки унутрашњи осећај ми каже да је он тај. Људи, верујте, то је толико јако да сам имао искуство да и у другим градовима на први поглед и у неколико реченица одмах сам налазио заједнички језик са човеком који је наркоман. Јјер, зло је повезано.

После тога одмах иде упознавање са дилером код кога он купује. Следећу пут ја њега упознам са мојим и после шест година такве јурњаве и летења човек увезан као црева са свима. Ако твој дилер нема, шаље те код свог познаника. Ако си у другом месту, поменеш неког кога знаш или свог дилера, а они се познају, и ти одмах  остварујеш нову везу за шему. То су толико испреплетане и тешко раскидиве везе које само човек који је био у њима може да зна и осети колико су оне опасне...

И, знајте, тај осећај остаје у човеку и после рехабилитације. И зато ми и можемо и после све наркоманске и дилерске шемице да препознамо јер знамо на који начин они функционишу и где и када треба одреаговати.

Управо овај осећај о коме говорим и о којем сам и предходно говорио, у оваквим ситуацијама када је превенција у питању може да помогне многима да остану живи, и управо из тог разлога сматрам да помоћ људи који су се рехабилитовали може да буде од пресудног значаја у борби са овим злом.

КАКАВ ЈЕ ОДНОС НАРКОМАНА ПРЕМА ДРУГОВИМА?

„С ким си онакав си!“ Тако кажу. Не мора да значи али у већини случајева је тако. Друштво може да буде узрочник улазка у дрогу. Једноставно, другари смо, хоћемо све заједно, па и то.

Знате како то иде, и због тога овде не треба да осуђујемо једни друге. Нико ту није наговорио нити натерао никога али, знајте да после тога ту више нема пријатељства!

У дроги нема другара ни пријатеља! Тада се губи све – једна једина веза је дрога.

Дружио би се човек са било ким само да дође до дроге. Чудо је то како се ти људи брзо „сконтају“ и препознају. Али, запамтите, све то што сте имали пре са вашим другом, више немате. Поверење ту непостоји јер ваш некада најбољи друг ће вас израдити за ситницу, за црту хероина (али и ви њега). Нема ту карактера, ни обећања – све је то лажно као и сам хероин. Јер је он лаж, обмана, зато и све што има везе са њим је чиста лаж и обмана.

Схватите, када се дрогирате, тада пријатења немате. Не зато што су ти људи лоши, него зато што они не виде поред сопствених очију. Исти проблем је и ваш.

Пријатељи су вам само родитељи и ваша најближа породица. Све остало су празна обећања. Сви наркомани мисле да су им највећи непријатељи они који им не дају да узму дрогу. Још једна лаж, јер то је ђавоља варка, а ђаво је лажа и господар лажи.