КОЈИ ЈЕ БИО ТВОЈ НАЈВЕЋИ СТРАХ У ЦЕНТРУ, ТОКОМ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ?

Током терапије страхови који су ме обузимали били су различити, пре свега засновани на сећањима прошлог, мученичког живота.

Током дрогирања човек не види себе, не осећа стање у којем се налази… Једноставно мртав је, иако наизглед његова „љуштура“ само физички функционише.Такав је био случај и код мене.

Ипак доласком у Центар постајеш свестан реалности у коко се налазиш и све слике прошлости ти се враћају као бумеранг. Управо то су највећи страхови који су мене пратили...

Када говорим о томе да човек није свестан својих поступака, не мислим да је оон толико скренуо да их се не сећа, иако има и тих примера, него да под дејством наркотика човек није свестан тежине греха који чини. Управо му наркотик даје лажну слику о томе. Тек када отвори своје духовне очи,човек тада може да разуме колику тежину има поступак или поступци које је чинио, док није био свестан њихове тежине.

Пре свега размишљао сам како је сада мојим родитељима и да ли ћу икада моћи да се оправдам пред њима јер, ипак, оно што сам им учинио нисам могао да избацим из себе. То ме је гризло, терало ме је да врло често и сузу пустим јер тек тада сам, уствари, схватио шта сам им приредио...

Међутим, кључни моменат који се везује за страхове који су пратили ток мога лечења јесте страх од поновног враћања старом животу (дрогирању)!!! То је онај мучни али и користан страх који ми није дао ниједног тренутка да се опустим и престанем да радим на свом спасењу (ипак из ове перспективе нормалног живота било ми је незамисливо да поново ходам по самом дну и ваљам се у каљужи у којој сам толико времена провео).

Некада се дешавало да ми у сан дође тренутак који толико убедљиво осликава мене у ситуацији у којој сам поново почео да се дрогирам!!! Сећам се будио сам се после тог сна сав у зноју али и срећан што ипак није тако. То је права ноћна мора... и сада ми понекад та сцена наврати у сан.

Колико год мислили да је страх штетан овде је врло битан, јер страх од зла нас тера од зла, не да ти да се опустмо и сматрам да је страх у овом случају користан – бар је мени био и остао.

Јер плашити се лошег треба итекако да би га избегли, а не да самоуверено кренемо да испитујемо границе о којима смо говорили. Боље је са страхом рећи НЕ!, него храбро пристати, а после, када буде касно, вечно се кајати због тога.

Самопуздање је врлина, али ђаво није као људи – он је ипак много вештији, тако да без Бога ми смо немоћни против ђавола. Увек је боље спречити, тј. рећи НЕ!, неголи лечити макар то и био производ нечијег страха.