ТРИБИНЕ У СРЕЊОЈ ШКОЛИ У МАЛОМ ЗВОРНИКУ

Током месеца децембра, ученици Средње школе у Малом зворнику, у сарадњи са Канцеларијом за младе Мали Зворник, присуствују трибинама о превенцији наркоманије у оквиру пројекта Из смрти у живот. Трибине води Дејан Лукић, носилац пројекта.

Предавања се реализују у свим разредима, од прве до четврте године, појединачно.

До сада је одржано шест предавања.

Са једне од трибина

Свако предавање које је предвиђено да траје у дужини једног школског часа, због интересовања ученика траје најмање двоструко више.

Посебно смо поносни на чињеницу да Дејан реализује трибине у школи коју је и сам похађао, у којој је боравио у време када је имао највеће проблеме се дрогом и из кој је је био избачен.

Сада се враћа као духовник-едукатор који са ученицима ради на превенцији неркоманије. Његово искуство из прве руке биће благотворно за све ученике.

Дејан са ученицима

ДА ЛИ САМ НЕКОГ УВЕО У СВЕТ ДРОГЕ?

Нажалост – јесам! Из тог разлога ми је ово посебно тешко питање.

Знам двоје људи који су, са сигурношћу тврдим, пробали дрогу из моје руке! Један од тих и данас узима и дубоко је загазио у дрогу.

Прва особа којој сам дао дрогу, била је девојка са којом сам у средњошколским данима био у вези. Не могу рећи да сам је натерао да узме, али на њено питање, да ли може и она да проба, нисам се много двоумио. И сам, тада дрогиран, без икаквог размишљања отворио сам јој пут у пакао. Хвала Богу, колико знам, она се више не дрогира. Бар се надам да је тако.

Други човек који долази у додир са дрогом мојим посредовањем, је мој млађи друг – и то из школе. Он данас, нажалост, и продаје и конзумира дрогу. До пре неколико година нисам ни знао да му је то „дување“ са мном на игралишту било први контакт са дрогом. Он ми је то открио пре неколико година када смо у кратком разговору разменили неколико реченица.

Само Бог зна колико сам још душа привео злу... Не смем о томе ни да мислим. Непрестано ми се „репови“ прошлих грехова враћају, и то говори колико дрога уствари и после дугогодишње апстиненције не пушта човека на миру.

Остаје ми да се молим Богу да ми опрости све грехе које сам учинио, и нада да ће људи који су мојом заслугом сада наркомани, некада бити добро. Ако би неко од оних, којима сам зло нанео продавши им, или дајући им дрогу, некада ово читао, нека зна да ми је искрено жао због тога, и да их молим за опроштај.

Нека схвате да морају што пре да изађу из пакла који их разједа, и нека ми се обрате ако пожеле – ту сам увек да им помогнем. Све што могу. Да им, бар сада, покажем пут спасења, којим сам и ја уз Божију помоћ кренуо.

ОПИШИ СТРАХОТЕ КОЈЕ ПРОЛАЗЕ ЖЕНЕ НАРКОМАНИ

Увек сам говорио да за мене нема ништа горе него када се женска особа дрогира. Иако је све више жена међу наркоманима, центри где се лече скро да и не постоје. Знам само за један код Бања Луке.

Као припадница слабијег и лепшег пола, жена која се дрогира толико брзо пропада у односу на мушкарца, да ниуком случају не носи више епитет лепше половине, јер жене наркомани изгледају као  живи мртваци.

Можда ја нисам видео себе, али други су сигурно видели и мене као ходајућег леша. Ипак мислим да жена наркоман може толико да себе унизи и да због потребе за дрогом уништи у себи сваку трунку моралне вредности коју је имала.

Жене се најчешће баве проституцијом како би дошле до новца за дрогу. Верујте, на шта су оне спремне у том трнутку су такве грозоте, да један нормалан ум то неби могао да појми док не види.

Жена, физички слабија у односу на мушкарца, није у стању да отима, краде или врши нека друга кривична дела – иако има и жена које и то раде... већ бива предмет искоришћавања од стране дилера или других наркомана. Има случајева када се увише наврата неколико мушкараца буквално сексуално иживљава над њом да би јој дали мизерну количину дроге како би и могла да „прегура“ тај дан, а потом наредног све иде поново у круг итд...

Страшно је видети девојку која нема зубе, која је сва испијена у лицу, неуредна, прљава... Нажалост, тако изгледају многе жене наркомани! Губе потпуно потребу да се брину о себи. Иначе, ово је доста више упражњавано код жена него код мушкараца.

Има и жена које имају децу. Вероватно многе и не знају ко је отац тог детета. Оне које знају, већином немају контакте са очевима своје деце, будући су и ти људи најчешће зависници као и оне. Ткве жене су спремне да продају своје дете, да га заложе за дрогу! Једноставно не маре за део свога тела, за оно што се највише воли – за своје дете!!!

Добар пример је сцена из филма Мртав Ладан када она наркоманка оставља ћерку у залог док не донесе новац за дрогу. Дилер јој прети да се врати по кћерку, иначе ће је продати, на шта она одговара да ће наравно да се врати јер јој јој мајка. Тада дилер изговара кључне речи: Ниси, сине, ти си наркоман.

Све ово вам говори шта једна жена мора да преживи да би дошла до дроге и каква све она понижења прихвата за кратак перид лажног задовољства. Из тог разлога нека овај кратак текст послужи као опомена свакој нашој сестри: да не задире тамо где ђавоља канџа чека, јер то зло неће имати милости за њену чедност и доброту, већ ће од ње створити објекат који ће, не дао Бог, служити само блуду и разврату...

ТРИБИНА У ШКОЛИ У ПЕЦКОЈ

У среду, 24. 11. 2015. одржали смо прву трибину у јед ној основној школи – у Пецкој.

Почетак трибине био је у 11 и 15 часова. На наше велико задовољство, присутно је било око 150 ученика од петог до осмог разреда.

Трибина је трајала 40 минута. Међутим, по завршеном званичном делу, ученици су узели учешће и постављали су питања. Били су заинтересовани у толикој мери да смо, буквално, били бомбардовани питањима наредних 50 минута (дуже од саме трибине). Тада смо морали да завршимо јер је кретао ђачки аутобус.

Ученци, учесници трибине

Ученици су постављали веома смислена питања и са сигурношћу можемо рећи да ће се један део тих питања (и одговора на њих) наћи на нашем сајту, али и у другом, допуњеном, издању књиге.

Поред похвала ученицима, морамо да похвалимо и колектив школе јер су довели ученике. Такође, учешће су узели и директор школе, Слободан Тодорић, школски педагог, секретар школе, наставник физичког васпитања...

Ученици су показали велику зантересованост за излагање

Један број књига оставили смо у школској библиотеци и надамо се да ће их ученици читати.

На самом крају добили смо громогласан аплауз од стране ученика и колектива. Ово, по много чему, јединствено искуство за нас дуго ћемо препричавати.

Директор школе, Слободан Тодорић, Дејан лукић и Предраг Спасојевић

Ученици и колектив школе у Пецкој придружио се нашој акцији за помоћ Духовно-рехабилитационом центру Црна Река и, како рече њихов директор, симболично помогли другима јер је то боље него да њима икада затреба таква помоћ.

Прикупљена помоћ у школи у Пецкој

Захваљујемо се, на овај начин, свим ученицима и колективу школе у Пецкој.

Помоћ школе у Радаљу

Нашој акцији прикупљања помоћи Духовно-рехабилитационом центру Црна река придружили су се и ученици Основне школе "Стеван Филиповић" у Радаљу.

Данас је помоћ преузета.

Преузета помоћ ученика из Радаља

Захваљујемо се ученицима и колективу школе у Радаљу и позивамо све који могу да сепридруже акцији.

Детаље акције можете видети ОВДЕ.

КОЈИ ЈЕ БИО ТВОЈ НАЈВЕЋИ СТРАХ У ЦЕНТРУ, ТОКОМ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ?

Током терапије страхови који су ме обузимали били су различити, пре свега засновани на сећањима прошлог, мученичког живота.

Током дрогирања човек не види себе, не осећа стање у којем се налази… Једноставно мртав је, иако наизглед његова „љуштура“ само физички функционише.Такав је био случај и код мене.

Ипак доласком у Центар постајеш свестан реалности у коко се налазиш и све слике прошлости ти се враћају као бумеранг. Управо то су највећи страхови који су мене пратили...

Када говорим о томе да човек није свестан својих поступака, не мислим да је оон толико скренуо да их се не сећа, иако има и тих примера, него да под дејством наркотика човек није свестан тежине греха који чини. Управо му наркотик даје лажну слику о томе. Тек када отвори своје духовне очи,човек тада може да разуме колику тежину има поступак или поступци које је чинио, док није био свестан њихове тежине.

Пре свега размишљао сам како је сада мојим родитељима и да ли ћу икада моћи да се оправдам пред њима јер, ипак, оно што сам им учинио нисам могао да избацим из себе. То ме је гризло, терало ме је да врло често и сузу пустим јер тек тада сам, уствари, схватио шта сам им приредио...

Међутим, кључни моменат који се везује за страхове који су пратили ток мога лечења јесте страх од поновног враћања старом животу (дрогирању)!!! То је онај мучни али и користан страх који ми није дао ниједног тренутка да се опустим и престанем да радим на свом спасењу (ипак из ове перспективе нормалног живота било ми је незамисливо да поново ходам по самом дну и ваљам се у каљужи у којој сам толико времена провео).

Некада се дешавало да ми у сан дође тренутак који толико убедљиво осликава мене у ситуацији у којој сам поново почео да се дрогирам!!! Сећам се будио сам се после тог сна сав у зноју али и срећан што ипак није тако. То је права ноћна мора... и сада ми понекад та сцена наврати у сан.

Колико год мислили да је страх штетан овде је врло битан, јер страх од зла нас тера од зла, не да ти да се опустмо и сматрам да је страх у овом случају користан – бар је мени био и остао.

Јер плашити се лошег треба итекако да би га избегли, а не да самоуверено кренемо да испитујемо границе о којима смо говорили. Боље је са страхом рећи НЕ!, него храбро пристати, а после, када буде касно, вечно се кајати због тога.

Самопуздање је врлина, али ђаво није као људи – он је ипак много вештији, тако да без Бога ми смо немоћни против ђавола. Увек је боље спречити, тј. рећи НЕ!, неголи лечити макар то и био производ нечијег страха.

Текст у Лозничким новостима 30. 10. 2015. године

Слободан Бобан Пајић, новинар и пријатељ пројекта, у Лозничким новостима је објавио текст о нашој акцији за Духовно рехабилитациони центар Црна Река.

ТВ Подриње, октобар 2015

Наше гостовање у Јутарњем програму ТВ Подриња у Лозници, код Вање.

Повод: Промоција друге књиге.

Први део

Други део

Наставак акције

Поштовани,

Због великог интересовања наших суграђана и због успеха прве кације, учесници пројекта ИЗ СМРТИ У ЖИВОТ организују друго прикупљање основних животних намирница за штићенике Духовно-рехабилитационог центра Црна река.

Намирнице које су неоходне су оне које штићеници не производе:

·         Брашно;

·         Уље;

·         Квасац;

·         Макароне;

·         Пиринач;

·         Со;

·         Шећер;

·         Зачини;

·         Чај;

·         Кафа;

·         Средства за одржавање хигијене просторија;

Молимо све добронамерне људе да се придруже акцији малим донацијама (нпр. килограм брашна, килограм шећера, литар уља...), тако да нико неће имати великих издатака.

Ученици ОШ "Никола Тесла" у Великој Реци су се први одазвали новој акцији, и ми им се овим путем захваљујемо.

За све информације јавити се на контакте:

Дејан Лукић

dejanlukic.988@gmail,com

066/50-999-16


Предраг Спасојевић

jaucitelj@gmail.com

064/5-170-179

ИЗВЕШТАЈ о реализацији акције

У суботу и недељу, 17. и 18. октобра 2015. године реализована је наша акција помоћи Духовно-рехабилитационом центру Црна Река.

У кретком периоду прикупљено је:

·         око 40 л уља

·         око 40кг брашна

·         нешто више од 5кг кафе

·         више Сапуна,

·         прашка за веш

·         неколико шампона по 1л

·         неколико паковања тоалет папира

·         пиринча 20кг

·         кромпира преко 100кг

·         неколико џакова купуса

·         макарона преко 20 кеса

·         преко 20кг соли

·         преко 20 кг шећера

·         зачина ц

·         алеве паприке и остало

·         кекс петит

·         неколико кутија чаја

·         пакет кокаколе

Паковање прикупљене помоћи

Део помоћи у магацину Центра

Најпре да се захвалимо свима који су узели учешћа у акцији. То су:

– Ђорђе Деурић

– Светлана и Радислав Станојевић

– Вељко Бојић

– Славиша Јовић

– Стана Јанковић

– Драгица и Александар Теодоровић

– Станојка Машић

– Милена, Саша и Лука Матовић

– Ученици 2. и 4. разреда из Доње Трешњице

– Мотела Вајс са колегама и ученицима у основној школи у Малом Зворнику

– Јелена Јанковић, професор у средњој школи

– Небојша Спасеновић

– Предраг Прешо Андрић, Ужице (фото ЗВЕЗДА)

Свима се у наше име и у име штићеника у Духовно-рехабилитационом центру Црна Река захваљујемо.

Нешто више о животу и функционисању Центра можете прочитати ОВДЕ.

Дејан Лукић, Предраг Спасојевић и Милојко Лукић – непосредни реализатори акције

Акција - помоћ духовно-рехабилитационом центру

Поштовани,

Приводимо нашу акцију крају. Наиме, планирани одлазак у духовно-рехабилитациони центар ЦРНА РЕКА је 17. новембра 2015. године (наредна субота).

Из тог разлога вас још једном молимо да, уколико сте у могућности, помогнете АКЦИЈУ ПРИКУПЉАЊА ПОМОЋИ:

• брашно
• со
• шећер
• пиринач
• конзервирана храна
• хигијенска средства
• поврће
• воће...

Намера нам је да сви дају по мало – некоме ће то бити много!!!

Обезбедили смо превоз. Комплетна акција биће документована и дата на увид н нашем сајту и подељена на друштвеним мрежама.

ПРИДРУЖИТЕ НАМ СЕ!!!!!

Дејан Лукић

dejanlukic.988@gmail,com

066/50-999-16

Предраг Спасојевић

jaucitelj@gmail.com

064/5-170-179

Најава трибине у Крупњу

После успешне трибине прве књиге 19. јуна 2015. године у Крупњу, Канцеларија за младе нас је позвала на промоцију друге књиге Дејана Лукића, ИЗ СМРТИ У ЖИВОТ - ТРАГОВИ.

Трибина ће бити организована 20. 10. 2015. године у просторијама библиотеке ПОЛИТИКА са почетком у 19 часова. 

Улаз је бесплатан.

На трибини ће говорити Дејан Лукић - аутор, Далибор Крстић - рецензент и Предраг Спасојевић - уредник.

Текстове ће читати Селена Крстић и Марија Грујичић.

Текст у ЛОЗНИЧКИМ НОВОСТИМА о појави друге књиге

Пријатељ пројекта, новинар Слободан Бобан Пајић, наставља и даље да редовно прати наше кативности и извештава о њима.

Овога пита у Лозничким новостима од 25. 9. 215. године објављен је текст о изласку друге књиге.

Захваљујемо се Слободану Бобану Пајићу.

ОБЈАВЉЕНА НОВА КЊИГА

Пројекат ИЗ СМРТИ У ЖИВОТ је летњу паузу искористио радно. Нисмо организовали промоције и трибине јер је највећи део младих на распустима и одморима, али је из штампе изашла највљивана друга књига ИЗ СМРТИ У ЖИВОТ – ТРАГОВИ!

Група људи која већ неко време ради на пројекту ИЗ СМРТИ У ЖИВОТ добила је идеју да од питања које публика поставља на трибинама остави писани ТРАГ – а то управо и јесте ова друга књига чији садржај и јесу одговори на постављена питања публике.

За разлику од прве књиге, ова друга је писана прозним текстом. Описане су прежив-љене патње али и коначни тријумф уз Божију помоћ, што и јесте највећа порука читаоцу.

Намера носиоца пројекта је да на свакој трибини организатор подели бесплатно 30 књига поезије и 20 књига са одговорима на постављена питања.

У наредном периоду предстоје нам трибине у организацији Канцеларије за младе у Лозници као и у лозничкој библиотеци. Такође, највљени су позиви у средњој школи у Љубовији и основној школи у Пецкој.

У овој години акценат ћемо ставити на превентивно деловање по средњим школама, канцеларијама за младе и спортским друштвима.

Захваљујемо се покровитељима штампања књиге!

У наредном периоду извештаваћемо о свим предузетим акцијама.

ХУМАНИ ГЕСТ

Дана 21. јула 2015. године чланови Светала Србије (групе на Фејсбуку коју води госпођа Дона Петровић из Хјустона) и носиоци пројекта превенције наркоманије ИЗ СМРТИ У ЖИВОТ Дејан Лукић и Предраг Спасојевић на молбу госпође Донне посетили су баку Борку Глигорић из Доње Трешњице.

Будући да се Ана Бељић, члан групе, одрекла своје награде од 2500 динара (од конкурса за тематску фотографију), купили смо неопходне намирнице (на фотграфији рачуна види се списак са ценама) и на леђима у два ранца однели код поменуте баке.

Бака живи са сином који често није ту, а кћерка ретко долази. На једно око не види, а на друго веома мало. У кући нема струје због неплаћених рачуна.

Тешко се креће, не може да сиђе низ степенице, па по цео дан седи у старој и трошној кући са земљаним подом и прутом тера живину када уђе унутра. Каже, добро је, не пије лекове јер их нема. Недостаје јој да је у приземљу па да може да изађе у двориште.

Захвална је на даровима, срећна јер смо са њом попричали.

Дан је био изузетно врео, али смо успешно обавили мисију. Захваљујемо Јелени Петровић и Мили Глигорић из Доње Трешњице на помоћи око проналаска куће бабе Борке.