ДА СЕ УБИЈАМ И ДА УЖИВАМ

ДА СЕ УБИЈАМ И ДА УЖИВАМ

Једва чекам да се поново убијем и да уживам!

Како је то могуће да се неко у исто време убија и ужива, да атакује на свој живот, да буде самоубица, а да притом ужива?

Какве ли разлике, какве ли супротности... могуће је, можда тешко замисливо али могуће, хероин је то, наизглед жућкасти прах само, али не – он је много више од тога.

Хероином се убијамо и уживамо.

Осећај хероинске реакције је толико јак и посебан (да некажем добар) да и поред своје свесности да је он (хероин) у ствари смрт, сваки зависник једва чека изнова да га узме. Неописив је то осећај драга браћо и сестре, неупоредив са било којим земаљским уживањем и толико јак и убедљив (а уствари лажан), да зависник и поред свих мука, болова и криза, једва чека поновни сусрет са својим господаром тј. хероином.

Јер зависник је роб. Он је потчињен господару, јер да није не би био зависник, не би му сав живот зависио од његоовог надређеног – од хероина. Осећај ј такав да човек, и поред тога што стиче потпуну безбрижност и опуштеност (да не кажем мир, јер је то највећи немир), долази у заблуду да је физички и ментално моћнији, да је способан да са својом девојком има дужи, страствени чин, него што је имао без тога, да боље размишља итд.

Али врхунац свега тога је тај ОСЕЋАЈ који је веома тешко објаснити без личног искуства, тај „флеш“, први ударац, сусрет мозга са злом, сусрет зла са добрим, осећај обузимања, осећај потчињености и лажи... тај осећај је оно за чиме сваки зависник трага, али он никада више неће доћи. Он је дошао једном, први пут, обмануо и сада, смешећи се, чека сваки нови напад да би дубље ушао у све телесне и духовне поре зависнисника...

Ето драги моји,ако сте некада размишљали о томе да пробате, или вам је неко рекао да је то ВРХ или ВРХУНАЦ, немојте – то је ЛАЖНИ ВРХ, то је, уствари, бледа слика врха. Иза тог врха је понор без дна. Иза тог високог постоља је бескрајни понор, вечна мука.