ОБЈАСНИ КАКО РОДИТЕЉ ИЛИ НАСТАВНИК У ШКОЛИ МОГУ ПРЕПОЗНАТИ ДА ЈЕ УЧЕНИК, ОДНОСНО ДЕТЕ, ПОД ДЕЈСТВОМ ДРОГЕ?

Сваки родитељ најбоље познаје своје дете, не зато што је родитељ психолог (у контексту познавања психологије) него зато што је он повезан са својим дететом. То је веза Богом дарована, то је део његовог тела, његовог бића, јер родитељ осећа сваку промену на свом детету, сваку тугу, радост... То најбоље знају они који су се остварили као родитељи.

Управо то је и један од првих знакова за реаговање – препознавање промена понашања детета и одступање од уобичајеног. Значи, када приметите да се дете понаша несвакидашње, можете да посумњате да је под дејством дроге.

Сви већином крећу од марихуане, па се и прва сумња баца на њу. Марихуана се пуши и зато, пре свега, можемо да осетимо мирис који је мало другачији од мириса дуванског дима, мало неугоднији, подсећа на запаљено сено али, ни то није баш увек сигурно јер дете може увек да изнесе изговор да је било у кафићу или просторији где се пушило итд.

Главни знак препознавања су очи!!!

Дете скреће поглед, не жели да вас гледа директно у очи. Већином код деце која су под дејством марихуане очи (беоњаче) су крваве. Код неких то може да буде изражено толико да се беоњаче и не виде од црвенила. Доњи капци су мало натечени, као подочњаци, очи до пола затворене и дете је успорено. То су основни знаци.

Предлажем да без нападања у таквој ситуацији поразговарате са дететом одмах, иако ће оно тражити некакав изговор или већ нешто друго да тај разговор избегну или одложе. Немојте подлећи томе. Само неколико кратких основних питања: Како је било вечерас? Где сте били? итд., без откривања да сумњате на конзумирање марихуане.

Ако дете неодговара течно и врда, тј.мало се губи и замуцкује, или није усресређено на оно о чему причате, то може да буде први знак да посумњате у предходно наведено. Не паничите одмах, али имајте у виду да одмах морате кренути са спречавањем. Нема чекања!

Ово се односи на марихуану. Исто је и за децу у школи али, они у школи су ипак мало слободнији. Овде можете приметити претеран смех, поред ових симптома предходно наведених, нарочито ако има више деце која су под дејством марихуане. Одсутност на часу, пукнуте (крваве) очи и, верујте, некада и изразито неконтролисан смех чак и на часу и ван часа. Тај смех постаје све израженији и учесталији и,  ма колико то изгледало чудно, немогуће га је зауставити.

Професор може да обави насамо разговор са дететом, никада јавно прозивање уколико сумња постоји. Следећи корак је обавестити родитеље и колеге професоре и помоћи детету а не склањати проблем у страну и одмах одбацити дете. Знајте то може да буде свачије дете, па и ваше.

Што се тиче синтетичких дрога, екстази, спид и слично, мање су заступљене у школи јер изискују простор и слободу где конзумент може да извоза (искористи) дејство које дрога пружа, а то је повећан ниво адреналина итд. Те дроге се конзумирају већином на журкама или неким другим местима где има више слободе и простора.

Симптоми на овим дрогама су скроз другачији – зенице су раширене и то баш видно, велике су као кликери, очи широм отворене (као буљаве) вилице се стежу, дете је немирно, не може да седи у месту, убрзано говори, прави убрзане покрете, све је убрзано. То су основни симптоми на овим дрогама али, понављам, оне се већином конзумирају на журкама. Међутим, није искључено да вам дете дође са таквим симптомима кући а можда чак и у школу. Ово говорим јер сам једном у школи узео екстази и никако ми није било добро. Хтео сам да одем са часа, бити на часу било је мучење, имао сам нагон за кретањем, причањем, једноставно, никако не можеш да будеш миран и нормалан.

И последњи део питања остављамо за хероин, тај најгори од најгорих. Има га и у школи и баш зато и наставници и родитељи треба да знају какви су симптоми које он производи.

Прво што примећујете је потпуна успореност, знатно већа него на марихуани, као и не заинтересованост. Толико је човек успорен да имате утисак као да спава. То је жаргонски КЉУЦАЊЕ и није класично спавање – глава сама пада од опијености да то не можеш да контролишеш, зенице потпуно сужене као две тачкице, скоро невидљиве, очи водене и помало крваве. Дете тешко прича и развлачи речи када их изговара скроз умртвљеним гласом. Веома лако за препознати јер је упечатљиво, поготову код људи који имају светле очи. Ја имам плаве очи и одмах сам бивао проваљен чим се појавим негде.

Ако је дете превише узело хероина може да се осећа лоше и да има нагон за повраћањем, мучнину. Можете и детету да измерите притисак – увек је јако низак. Овде се очи саме склапају. Ми смо то називали СТОНДОВИМА, и тада смо као доживљавали екстазу, уживали смо.

Ово су само основи симптоми за препознавање да ли је дете под дејством дроге. Постоји ту још ситница који се односе на поктере и понашање, али то је помало теже за објаснити. Ја бих те показатеље могао да осетим јер ја сам био у томе, али ми је тешко да то речима дочарам.

За кокаин су слични смиптоми као на екстазију и спиду, али нисам имао прилику да чујем и видим да га је неко конзумирао у школи. Вероватно да и тога има у већим местима јер, ипак је то скупа дрога, како кажу КРАЉЕВСКА и намењена само за оне са дубљим џепом.

Ово су су нека моја искуства која сам стекао конзумирајући ове дроге. Пкушао сам да објасним како је мени било у тим тренутцима да би други могли да те показатеље препознају на својој деци и ученицима.

СМАТРАШ ЛИ ДА ЈЕ НАРКОМАНИЈА БОЛЕСТ ИЛИ НЕ?

ДА ЛИ ЈЕ ТО БОЛЕСТ ТЕЛА, ДУХА, ДРУШТВА, ПОРОДИЦЕ, ИЛИ ЈЕ СВЕ ТО ПОМАЛО, ИЛИ ЧАК НЕШТО САСВИМ ДРУГО?

Наркоманија може да буде свака болест, аli ниједна болест неможе да буде наркоманија. Увек истичем да је то болест поробљене воље. А има ли шта горе од поробљености, од одузимања слободе, од зависности?!

Човек је створен као слободно биће и у слободи се огледа највећа љубав дарована човеку од Бога. Ччим се та слобода (љубав) ускрати, човек је болестан (мртав).

Наркоманија је болест и породице и тела и духа... ту сви испаштају, сви се муче, али је исто тако и нешто друго зато што јој ништа није слично, ништа толико страшно, ништа тако лоше и опасно.

Верујте ту никада нема потпуног излечења. Апстиненција је доживотна, морате непрестано да стражарите над собом и својом душом, јер тај црв који је једном ушао у поре човековог бића никада неспава. Он увек може поново да нападне човека, увек може да пробуди тај осећај и да човека позове назад. То је управо онај ОСЕЋАЈ о коме сам претходно говорио. Он вуче, не да мира...

Чуо сам једном изјаву да је хероин управо ђавољи прах са плантажа из самог пакла. То сам и осетио и, верујте, јесте! То је највеће ђавоље оружје, то је управо она ђавоља рука која директно хвата, која те гуши...

Зато је наркоманија посебна. Она је болест целог света. Она је само зло! Од ње постоји само један лек, а то је – ДОБРО! То је Бог. Он једини може победити зло, он је победио смрт и Васкрасао, а ако и ми желимо да саваскрснемо са Њим, онда нам једини прави пут увек остаје отворен...

ТИ СИ НАШАО ОСЛОНАЦ У РЕЛИГИЈИ И БОГУ. У ЧЕМУ МОГУ НАЋИ ОСЛОНАЦ ЉУДИ КОЈИ НИСУ ПРИВРЖЕНИ ЦРКВИ?

ДА ЛИ У ПРОИЗВОДНОМ РАДУ,ЗЕМЉОРАДЊИ,УМЕТНОСТИ?

Да, ја сам управо спас потражио у цркви, у Богу, и препоручујем свима да ту потраже спас. Нисам ни ја пре тога ништа знао о вери, а сви смо позвани на обраћење и спасење, тако да никада није касно да човек спозна истину и крене путем спасења. Јер, ми смо ипак Божија створења и логично је да се обратимо своме Творцу за помоћ, јер нам Он може најпре и најбоље помоћи.

Што се тиче било које врсте занимања и рада, заиста сам присталица тога, што сам и предходно наводио. Човек треба обавезно да има неку врсту занимања да би био испуњен и користан. Не треба гледати који је посао у питању или која је врста уметности. Сваки човек има дар за нешто.

Рад је нешто што човеку у тој ситуацији стварно може помоћи, и ја га препоручујем јер радити треба, али сматрам да је душекористан рад на првом месту. Наравно заједно са физичким радом, јер тело и душа треба да функционушу заједно, и само тада је човек потпун.

Овим не бих да створим утисак да некога терамо да буде црквен. Ако неће, то је човекова слободна воља. Овде само износим оно што је мени помогло, а свако нека одлучи сам. Понављам: треба радити, стварати породицу и дом и материјалну добробит, јер не можемо другачије опстати у свету. Али, не треба се за то везати – ипак, ми живимо за вечност...

МОЖЕШ ЛИ ДА УКРАТКО ОПИШЕШ БОРАВАК У РЕХАБИЛИТАЦИОНОМ ЦЕНТРУ ЦРНА РЕКА?

Ех, колико би времена требало за то, колико страница, колико романа... И опет не би рекао све. Речи су овде мале, не могу оне да покажу све осећаје о најлепшем месту на планети.

Сигурно се питате како једно место у коме се лечиш можеш сматрати најлепшим местом на свету јер, већином људи који су негде на лечењу, једва чекају да што пре заврше и да оду одатле...

Не кажем да нисам желео кући, да нисам чекао сваки викенд (то је период који смо ми горе звали викенд – када се одлази кући на 5 дана свака 2 месеца) али Црноречки камп је нешто што у мени оставља неизбрисив траг и сећање на спознају оног правог, истинског духовног живота...

Шта може да замени јутарња и вечерња богослужење у нашој малој капели? Чиме се може упоредити заједнички обед браће која сви, као један, пуни љубави једни друге служимо и радосно притичемо у помоћ када год је потребно? Иима ли лепшег рада него заједничког рада у шуми, на њиви, око стоке итд.? Ех, да знате колика је радост овде била сваког празника и сваке недеље, сваке литургије! Тек разговори са оцем Дејаном, Божом, монасима из манастира! Одлазак код кивота св. Петра Коришког. Има ли речи да то објасне?

То је она радост која ме је натерала да гледајући сваког брата са истим ожиљком као и ја, одлучим да кренем са Богом у нови живот. То је оно јединство које очекујемо у вечности, то је она срећа од овоземаљске већа...

Опростите ако нисам довољно дочарао какав је живот људи у центру Црна Река. Зато ћу се сада потрудити да на најближи начин предочим како се у центру живи.

Дан започиње јутарњом службом Богу и она траје око 40 минута. После тога је јутарња кафа или чај а сада се нађе и понешто за ужину (када сам ја био тога није било) и онда полако и у миру се креће са сезонским послом: пољопривредом, ради се у шуми, око стоке итд.

Тамо има све и за сваког има посла. Ради се помало до подне и онда је ручак. Сви заједно ручамо и мало одморимо, па се наставља са радом до 15 часова када се радови прекидају.

Одмара се до вечерње службе која је у 17 часова После вечерње службе Богу је вечера која почиње у 18 часова. Када се вечера заврши имамо слободно време где братство има могућност за разне слободне активности као што су теретана, фудбал, кошарка, читање, вежбање црквеног певања итд. Све то траје до 22 часа када сви иду на починак и спремају се за наредни дан.

Ово је укратко слика једног уобичајеног радног дана. Недељом и празником се одмара од посла, служи се литургија, људи се највише базирају тада на разговор са духовником оцем Дејаном иако је он и било који други дан увек отворен за разговор када за то има потребе и жеље од стране братије.Имамо и шетње до манастира, дружење са братством манастира, заједнички рад са њима итд.

Ово су неке основне тезе како изгледа живот у центру. Опет вас молим опростите јер нисам све детаље изнео, већ само оне нејбитније јер, као што рекох, тешко је све то дочарати и објаснити речима...

ВРЕМЕ ЈЕ ДА СЕ КРЕНЕ...

Наизлед само обичан стих песме коју сам недавно чуо. Али не! Тај стих је на мене оставио снажан утисак и дао ми идеју да напишем неколико реченица о томе.

ВРЕМЕ ЈЕ ДА СЕ КРЕНЕ! Да! Али на животни пут, на пут у живот одакле из смрти на последњи најважнији, пресудни, једини прави, а уједно и најтежи пут. Пут који вешто избегавају сви људи зависни од хероина. Не зато што не желе да иду тим путем, него зато што је то у исто време најтежи али и једини прави пут – пут ослобођења, први пут стајања пред собом, поглед и осврт на себе и око себе и оно болно признање: ЈА САМ ЗАВИСНИК!!! ДОШАО ЈЕ КРАЈ!!! Или: Идем, крећем, или сам мртав!!!

Управо то је онај први ступањ у борби са дрогом – признање! Не бежање од истине, искреност и тешка истина: ВРЕМЕ ЈЕ ДА СЕ КРЕНЕ!!!

Драги моји колико год било тешко без тога нема успеха у излечењу: без признања и прихватања и тражења помоћи! Разумем вас, ваша мука је и моја и знам да тешко јесте али, признајте, схватите то што пре: ВРЕМЕ ЈЕ ДА СЕ КРЕНЕ у борбу против смрти, у борбу за живот вечни, у борбу са дрогом, време је одмах, сваки додатни тренутак је сувишан... Крените!!! Можда друге шансе не буде...

ОДНОС ПРЕМА ДИЛЕРИМА

Када кажемо дилер, одмах помислимо на човека који убија некога,на злотвора,на некога за кога немамо ниједну добру реч рећи... Oвде не бих желео да судим ко је какав, нити да се бавим тиме како би требало поступити према дилерима итд. Бог све зна и све види. Он ће свакоме да да по заслузи и праведно.

Овде ми је циљ да покушам да објасним како се одупрети утицају људи који дилују, јер знамо да сваки човек има своју слободу и да  га нико не може ни на шта натерати ако он то сам не жели, па чак ни да купи дрогу. Али, исто тако знајте да су дилери ипак свесни шта продају, свесни су да то нису бомбоне, па када се некоме једу купиће их, а када не онда ће их заобићи.

Колико год говорили о слободи и о томе како нико никога нетера да узима него он тражи сам (то је главно оправдање дилера) знајте да је сваком дилеру у интересу да ипак прода дрогу. Он од тога живи, то је његов посао и чисто сумњам да бира коме ће да прода. Продао би он свакоме ко год дође да узме од њега.

Моје искуство је тако да нисам имао претеране насртаје дилера да ми продају дрогу, али сам и те како био свестан какав они однос имају према томе. Верујте, чуо сам изјаве тих људи: Доћиће оно опет чим дођу са терапије!, Ето њих (или њега) опет код мене!, итд.

Значи, свесни су и једва чекају да им поново дођеш. Чак ће ти и говорити, можда, ако те сретне да му је драго зато што си сада добро и зато што сада више не узимаш дрогу. Лаже! Није му драго! Он хоће да те испита, и то једна врста нуђења дроге.

После рехабилитације са дилерима нема више контакта (наравно исто важи и за оне који се не дрогирају) само здраво у пролазу или можда чак ни то. Сваки контакт са њима је верујте понуда дроге, али не изречена директно, јер ви сте за њега купац, ви му требате. Брига њега за вас! Њега интересује ваш новац! Он од вас живи!

Зато схватите основни савет: прво правило (уколико се може рећи да правила постоје) је избегавање дилера! Немате ви са њим о чему да говорите. Немате ви заједничке теме. Једина повезаност између вас била је однос купац-продавац, тако да што даље од њих! А, како сам напочетку рекао, има Неко ко ће свима да нам суди, праведно и вечно...

Ово је моје виђење и моје искуство по овом питању. Ннадам се да ће некоме бити од користи. Можда су други имали и другачија искуства, а ја сам овде навео оно што сам из мог личног искуства закључио.

ПРИЈЕМ КОД ПРЕДСЕДНИКА ОПШТИНЕ МАЛИ ЗВОРНИК

Јутрос, 27. маја 2015. године, прeдставници пројекта ИЗ СМРТИ У ЖИВОТ, Дејан Лукић и Предраг Спасојевић, били су на пријему код председника општине Мали Зворник, Зорана Јевтића.

Дејан Лукић, Зоран Јевтић и Предраг Спасојевић

Представници су председнику општине презентовали идејни концепт који је у пуном тексту доступан на нашем сајту (видети овде). 

Планирано је да после једногодишњег рада на трибинама Дејан напише и објави нову књигу која ће се састојати од питања која су постављали људи из публике, и одговора на та питања, што је већ започео на сајту (погледати овде).

У оквиру пројекта, уколико буде подржан, жеља нам је да сваки средњошколац добије примерак књиге у циљу превенције наркоманије, као и да се реализује низ трибина широм Србије по средњим и основним школама, као и канцеларијама за младе.

Зоран Јевтић је изразио потпуно слагање са пројектом, истакао је значај оваквог превентивног деловања у жељи да се едуковање младих, њихових родитеља и наставника настави и да пројекат заживи на знатно ширем подручју него што је наша општина. 

Пројекат је у произашао из најдубљих и најискренијих људских побуда, у потпуности је аполитичан и сложили смо се да не постоји основа да било ко буде против пројекта.

КАКО ЈЕ ДЕЧАК КОЈИ СЕ БАВИО СПОРТОМ УШАО У СВЕТ НАРКОМАНИЈЕ?

Значи ли то да родитељи не могу бити безбрижни уколико им деца тренирају неки спорт? (значи ли да то није довољно?)

Још један доказ да ђаво не бира и да је доступност велика, као и да смо сви изложени на исти начин. Ја никада цигару нисам запалио, никада попио кафу, а дрогу сам узимао!!! Чудно, али истинито.

Спортом сам се бавио од 6 године. И данас се бавим. Далеко од тога да спорт није добар – спорт је итекако добар и препоручљив, о томе не размишљајте али, као што се у питању наводи, спорт у мом случају није био довољан.

Треба имати у виду да, када сам се борио са дрогом, спорт ми је много помогао... Кроз спорт сам ојачао вољу и менталну и физичку снагу. Кроз вежбање сам опорављао своје изнурено тело, тако да спорт никада не занемарујте. Било који.

Код мене као што и наводим је највише пресудило то што сам спознао истину у Цркви, тако да мислим да ту сигурно нема грешке. Мислим да је то једино сигурно, увек делотворно и оно право.

ДА ЛИ ПОСТОЈИ ГРАНИЦА ДО КОЈЕ ЧОВЕК МОЖЕ САМ ДА СЕ ЛЕЧИ БЕЗ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ?

Можда звучи грубо, али мислим да овде нема места да се говори о било каквој граници. Граница овде непостоји. Овде нема компромиса и калкулације – са ђаволом нема договора.

Не може се седети на две столице, нити служити двојици господара. Овде је граница постављена одмах на почетку. Да ли узети или не? Чим узмеш, прешао си границу. Загазио си једном ногом у гроб.

Запамтите: немојте мерити када је у питању дрога, нити се заваравати да ћете само пробати и да се можете контролисати. Овде нема контроле – то не може нико!

Индивидуално је и са излечењем. Када и до ког стадијума човек може да се да се извуче сам, без рехабилитације, то зависи од човека, његовог карактера, воље и жеље. Нисмо сви исти, али овде постоји увек оно АЛИ!!!

Схватите, многи не могу. Не рескирај, не играј се са овим злом!!! Овде је само једно сигурно: наркоман си и ако узмеш једном исто као и када узимаш годину дана, и више, јер не можеш рећи: Ја сам украо жваку, а неко ауто или нешто веће – он је лопов, ја нисам. Лопов си итекако – украо си, није битно шта.

Тако и овде, немојте испитивати границе – најбоље је одмах рећи НЕ!

О ЧЕМУ ГОВОРИТИ СА ДЕТЕТОМ ДА НЕ БИ УПАЛО У ПРОБЛЕМ?

Као што наводимо увек и управо на шта бацамо акценат и шта је суштинско у овом проблему је разговарати!;причати!; не бежати, не ћутати, не заобилазити!

Управо едукација деце се и заснива на томе – причати им шта је дрога чак и некада, ако је могуће, одвести да поразговарају или виде човека који је био или је, не дао Бог, и даље у проблему.

Значи, разговор, отвореност а не ћутање јер, запамтите, сваки родитељ има потенцијални проблем, има потенцијалног наркомана у кући!

Схватите то – дрога је свуда. Родитељи, едукујте се и ви, најпре са стручним лицима из света здраства, са људима из МУП-а, поделите своју радозналост са својим ближњим, питајте, не стидите се. Говорите са својом децом отворено, опомињите их да никада не забораве да дрога увек вреба.

Научите да препознате да ли је дете узимало наркотике по понашању, по изразу лица, по очима, јер, не каже се узалуд да су очи огледало душе.

Али, опет понављам, не заобилазите разговоре на ту тему! Нека се они помињу у вашим домовима, учествујте у скуповима и на трибинама који се организују ради борбе и едукације и, наравно, што је најбитније – непрестано се Богу обраћајте и молите за милост и спасење ваше деце.