ЗАШТО САМ УШАО У НАРКОМАНИЈУ?

Стандардно питање и увек прво, верујем и најлакше, али исто тако и најлогичније питање. Верујте али нимало наивно и лако за одговорити.

Постоји доста разлога због којих човек може да уђе у наркоманију, почев од лошег стања у породици или због немаштине итд. Мој конкретан разлог не постоји. Разлог је општи – био сам на погрешном месту у погрешно време.

Од раних школских дана жеља за доказивањем међу вршњацима, не заборавите радозналост (зато и бацамо акценат на разговоре са децом) имају утицај на децу која су у пубертету, а у данашњем времену до дроге није тешко доћи, тако да све ове ситнице од школског мангуписања и безазлености, као и друштва са којим висиш, зачас те поставе пред опасан животни пут...

Да ли кренути за злом или не? Тако и ја дођох на то раскршће, али не знадох праву истину. Истину тек спознах у цркви са слатким Христом, јер Христос је пут, истина и живот. Тако да, драги моји, немојте да мислите да је то нешто што не може да дође и до ваше деце! Нажалост, може итекако. Зато је то проблем свих нас. То је борба која се тиче сваког човека, сваког родитеља..

Морамо децу више да духовно образујемо,да их спремамо за животне испите од малих ногу... да их уводимо и упознајемо са свим реалностима овога света ма колико оне лоше биле, једноставно, морамо бити отворени, искрени, да би наша деца била искрена према нама...

Колико год ваше материјално стање било на вишем нивоу од других људи, трудите се да деци не пружате лагодности да их не би заситили. Оставите им простора да се мало и сами помуче, да мало сами осете животну борбу и сладост самосталног успеха. Причајте са децом, нека знају шта их чека, волите их, али не егоистично и нереално, дајте им слободу, али ону која ће бити на корист, као што апостол Павле каже: Све ми је дозвољено, али није ми све на корист, све ми је дозвољено, али нећу ничему да робујем.

Зато знајте разлога има мого, јер дроге има свуда, доступна је било где, као никада до сада. Зато бдите и непрестано се молите за вашу децу да неби, не дао Бог, заједно са њима пролазили опасан пакао живота...

ДА СЕ УБИЈАМ И ДА УЖИВАМ

ДА СЕ УБИЈАМ И ДА УЖИВАМ

Једва чекам да се поново убијем и да уживам!

Како је то могуће да се неко у исто време убија и ужива, да атакује на свој живот, да буде самоубица, а да притом ужива?

Какве ли разлике, какве ли супротности... могуће је, можда тешко замисливо али могуће, хероин је то, наизглед жућкасти прах само, али не – он је много више од тога.

Хероином се убијамо и уживамо.

Осећај хероинске реакције је толико јак и посебан (да некажем добар) да и поред своје свесности да је он (хероин) у ствари смрт, сваки зависник једва чека изнова да га узме. Неописив је то осећај драга браћо и сестре, неупоредив са било којим земаљским уживањем и толико јак и убедљив (а уствари лажан), да зависник и поред свих мука, болова и криза, једва чека поновни сусрет са својим господаром тј. хероином.

Јер зависник је роб. Он је потчињен господару, јер да није не би био зависник, не би му сав живот зависио од његоовог надређеног – од хероина. Осећај ј такав да човек, и поред тога што стиче потпуну безбрижност и опуштеност (да не кажем мир, јер је то највећи немир), долази у заблуду да је физички и ментално моћнији, да је способан да са својом девојком има дужи, страствени чин, него што је имао без тога, да боље размишља итд.

Али врхунац свега тога је тај ОСЕЋАЈ који је веома тешко објаснити без личног искуства, тај „флеш“, први ударац, сусрет мозга са злом, сусрет зла са добрим, осећај обузимања, осећај потчињености и лажи... тај осећај је оно за чиме сваки зависник трага, али он никада више неће доћи. Он је дошао једном, први пут, обмануо и сада, смешећи се, чека сваки нови напад да би дубље ушао у све телесне и духовне поре зависнисника...

Ето драги моји,ако сте некада размишљали о томе да пробате, или вам је неко рекао да је то ВРХ или ВРХУНАЦ, немојте – то је ЛАЖНИ ВРХ, то је, уствари, бледа слика врха. Иза тог врха је понор без дна. Иза тог високог постоља је бескрајни понор, вечна мука.

ПРВО КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ

Промоција, 15. мај, 19 часова.

Промоција је планирана у простријама библиотеке. Будући да је било много више посетилаца од очекиваног, прешли смо у велику салу Дома културе.

Промоција је протекла у изузетном расположењу. О књизи су говорили Вања Лукић - рецензент, Далибор Крстић - новинар, и моја маленкост.

Књига је посвећена ауторовој борби са хероинском зависношћу. Дејан Лукиц је отворно говорио о проблему из кога се извукао. Песме су дирнуле многе и много суза је потекло.

Учешће у разговору су узели и људи из публике: пријатељи, вероучитељи, представник исламске верске заједнице,Слободанка Павић , председник оштине...

Предложено је да ова књига и лично искуство Дејана послуже за покретање пројекта борбе младих са дрогом који ће бити укључене институције и Канцеларија за младе.

Промоција је трајала скоро 2,5 сата, а публика је желела још. Изузетно искуство.

Вече је било набијено емоцијама. Са аутором, његовом супругом и родитељима седели смо после још толико времена да средимо утиске.

Прича је започета!!!

Плаката за промоцију

Говорници на књижевној вечери

Гости на промоцији

Гости на промоцији

Господин Златко Бојић узима учешће

Разговор после промоције

Аутор потписује књиге

Дејан Лукић аутор, са супругом Тијаном

Разговор након промоције

Дејанов отац, Милојко, са свештеником из Доње Борине