О ТРИБИНАМА У ОМЛАДИНСКОМ ЧАСОПИСУ

Омладински часопис број 4 из марта 2016. године доноси вест о трибинама о превенцији наркоманије које је Дејан Лукић реализовао у средњој школи у Малом Зворнику.

Преносимо фото запис целе стране часописа (кликнути на фотографију за већи приказ):

ХУМАНИТАРНА АКЦИЈА

Поред превенције неркоманије, настављамо да се бавимо и хуманитарним радом.

ПОМОЗИМО ДЕЦИ ЈОВИЋА ИЗ ДОЊЕ ТРЕШЊИЦЕ ДА ЗАВРШЕ КУЋУ.

Општинско веће одобрило је средсва и купило материјал за наставак изградње куће, о чему детаљно можете прочитати на линку ОВДЕ.

АКЦИЈУ НАСТАВЉАМО!!!

ПОКРИВАЊЕ КУЋЕ!!!!

Неопходан материјал:

1. Рогови 10х10, 5,5 метара, 28 комада,
2. Греде 12х12х, 5 метара, 8 комада
3. Греде 10х10, 2,5 метара, 8 комада
4. Греде 10х10, 3 метра, 12 комада
5. Летва, 300 до 350 метара,
6. Цреп за површину 110 метара квадратних,
7. Коруге 10 метара дужних.

Јавити се главном мајстору, Милу Јовићу, на број   063/320-389

СВУ ПОМОЋ ПРИМАМО ИСКЉУЧИВО У МАТЕРИЈАЛУ!!!!

Зидарски радови

Темељ

Кућа у којој сада живе - споља

Кућа у којој сада живе

МОЖЕШ ЛИ НЕШТО РЕЋИ О НЕКОМ ТВОМ ДРУГУ КОЈИ ЈЕ НАЖАЛОСТ УМРО?

Током наших предавања, и развовора са младим људима, увек смо им наглашавали да сваки рехабилитовани наркоман (који је чудом Божијим и даље међу живима), има много више премунилих пријатеља или оних који се и даље дрогирају, него ли оних који су добро.

Исти случај је и код мене. Често се стим тих људи... Посветио сам им и једну песму у првој књизи желећи да их никада не заборавимо.

Непознат ми је број људи које сам познавао и који су умрли од друге. Са многима сам био изузетно близак, али један човек и кратак сусрет са њим ми је остао заувек урезан у памћењу – Вељко из Јагодине.

Дошао је у центар када сам ја био већ старији штићеник (не по годинама, већ по времену које сам провео у центру). Мислим да је и први искрен разговор по излазку из кризе обавио са мном. Није се друго задржао у центру. Само неколико месеци. Сећам се његовог лика као да сада седи поред мене. Причали смо о свему потпуно отворено као да се цели живот познајемо. Имао је девојку. Желео је, по завршетку рехабилитације, да се ожени са њом. Много ју је волео. И она њега. Била је спремна да га чека док не заврши рехабилитацију. Желела је живот са њим и он са њом.

Не сећам се свих детаља нашег разговора, јер емоција, која је владала при нашем разговору, оставила је на мене трајни утисак и зближила нас као да смо браћа. Желели смо бољи живот.

Нажалост, медијском хајком на центар 2009. године после снимка који је приказан на телевизијама, многи штићеници су напустили центар недовољно спремни за борбу у свету у који се враћају. Вељко је био међу њима. Он је чак и побегао са лечења. Не знам зашто. Ђаво му није дао мира. Можда је желео да види девојку... Једино знам да је он био прва жртва од многих који су тада са пола терапије отишли неспремни кућама.

Два дана након бежања се предозирао.  Када сам прелиставао дневну штампу у Центру, опазио сам да је његова слика била у неким новинама. Не знам да ли ме више заболела вест о његовој смрти или непримерени текст који ју је пратио. Мислим да су ту новинари претерали. Можда су били недовољно информисани.

Али, онај поглед са слике, исти осмех... За истим стлом смо јели. Истог тренутка, све слике нашег заједничког живота прошле су ми кроз главу. Тешко сам то поднео. 

Ипак, дрога узима младе животе, а ми осуђујемо, меримо, налазимо „ваљане“ разлоге и људе за клевету, док дрога непрестано и неумољиво ради оно што најбоље зна и уме...

Нека би Бог дао да ниједан човек не умре на такав начин.

ОДНЕТА ПОМОЋ У ЦРНУ РЕКУ

Дана 11. јануара 2016. године предсравници пројекта ИЗ СМРТИ У ЖИВОТ по други пут посетили су Духовно-рехабилитациони центар Црна Река, и уручили има помоћ коју су скупили ученици школа у Великој Реци, Радаљу и Пецкој.

Акцији се придружио и свештеник Душан Томић, ужички парох, који је заједно са осталима узео учешће у акцији припремивши један пакет за Центар. Отац Душан није могао да сакрије одушевљење првим боравком у Црној Реци и том приликом је рекао: „Ово место је велика светиња, за коју мало људи зна. Манастир и центар треба да посети сваки човек, и да осети лепоту благодати и природних дарова који горе постоје“.

Захваљујемо се свима који су узели учешће у акцији, затим Милојку Лукићу, Дејановом ову, који је обезбедио превоз.

Очекујемо нове садржаје на сајту, као и нове активности на превенцији наркоманије.

ТРИБИНЕ У СРЕЊОЈ ШКОЛИ У МАЛОМ ЗВОРНИКУ

Током месеца децембра, ученици Средње школе у Малом зворнику, у сарадњи са Канцеларијом за младе Мали Зворник, присуствују трибинама о превенцији наркоманије у оквиру пројекта Из смрти у живот. Трибине води Дејан Лукић, носилац пројекта.

Предавања се реализују у свим разредима, од прве до четврте године, појединачно.

До сада је одржано шест предавања.

Са једне од трибина

Свако предавање које је предвиђено да траје у дужини једног школског часа, због интересовања ученика траје најмање двоструко више.

Посебно смо поносни на чињеницу да Дејан реализује трибине у школи коју је и сам похађао, у којој је боравио у време када је имао највеће проблеме се дрогом и из кој је је био избачен.

Сада се враћа као духовник-едукатор који са ученицима ради на превенцији неркоманије. Његово искуство из прве руке биће благотворно за све ученике.

Дејан са ученицима

ДА ЛИ САМ НЕКОГ УВЕО У СВЕТ ДРОГЕ?

Нажалост – јесам! Из тог разлога ми је ово посебно тешко питање.

Знам двоје људи који су, са сигурношћу тврдим, пробали дрогу из моје руке! Један од тих и данас узима и дубоко је загазио у дрогу.

Прва особа којој сам дао дрогу, била је девојка са којом сам у средњошколским данима био у вези. Не могу рећи да сам је натерао да узме, али на њено питање, да ли може и она да проба, нисам се много двоумио. И сам, тада дрогиран, без икаквог размишљања отворио сам јој пут у пакао. Хвала Богу, колико знам, она се више не дрогира. Бар се надам да је тако.

Други човек који долази у додир са дрогом мојим посредовањем, је мој млађи друг – и то из школе. Он данас, нажалост, и продаје и конзумира дрогу. До пре неколико година нисам ни знао да му је то „дување“ са мном на игралишту било први контакт са дрогом. Он ми је то открио пре неколико година када смо у кратком разговору разменили неколико реченица.

Само Бог зна колико сам још душа привео злу... Не смем о томе ни да мислим. Непрестано ми се „репови“ прошлих грехова враћају, и то говори колико дрога уствари и после дугогодишње апстиненције не пушта човека на миру.

Остаје ми да се молим Богу да ми опрости све грехе које сам учинио, и нада да ће људи који су мојом заслугом сада наркомани, некада бити добро. Ако би неко од оних, којима сам зло нанео продавши им, или дајући им дрогу, некада ово читао, нека зна да ми је искрено жао због тога, и да их молим за опроштај.

Нека схвате да морају што пре да изађу из пакла који их разједа, и нека ми се обрате ако пожеле – ту сам увек да им помогнем. Све што могу. Да им, бар сада, покажем пут спасења, којим сам и ја уз Божију помоћ кренуо.

ОПИШИ СТРАХОТЕ КОЈЕ ПРОЛАЗЕ ЖЕНЕ НАРКОМАНИ

Увек сам говорио да за мене нема ништа горе него када се женска особа дрогира. Иако је све више жена међу наркоманима, центри где се лече скро да и не постоје. Знам само за један код Бања Луке.

Као припадница слабијег и лепшег пола, жена која се дрогира толико брзо пропада у односу на мушкарца, да ниуком случају не носи више епитет лепше половине, јер жене наркомани изгледају као  живи мртваци.

Можда ја нисам видео себе, али други су сигурно видели и мене као ходајућег леша. Ипак мислим да жена наркоман може толико да себе унизи и да због потребе за дрогом уништи у себи сваку трунку моралне вредности коју је имала.

Жене се најчешће баве проституцијом како би дошле до новца за дрогу. Верујте, на шта су оне спремне у том трнутку су такве грозоте, да један нормалан ум то неби могао да појми док не види.

Жена, физички слабија у односу на мушкарца, није у стању да отима, краде или врши нека друга кривична дела – иако има и жена које и то раде... већ бива предмет искоришћавања од стране дилера или других наркомана. Има случајева када се увише наврата неколико мушкараца буквално сексуално иживљава над њом да би јој дали мизерну количину дроге како би и могла да „прегура“ тај дан, а потом наредног све иде поново у круг итд...

Страшно је видети девојку која нема зубе, која је сва испијена у лицу, неуредна, прљава... Нажалост, тако изгледају многе жене наркомани! Губе потпуно потребу да се брину о себи. Иначе, ово је доста више упражњавано код жена него код мушкараца.

Има и жена које имају децу. Вероватно многе и не знају ко је отац тог детета. Оне које знају, већином немају контакте са очевима своје деце, будући су и ти људи најчешће зависници као и оне. Ткве жене су спремне да продају своје дете, да га заложе за дрогу! Једноставно не маре за део свога тела, за оно што се највише воли – за своје дете!!!

Добар пример је сцена из филма Мртав Ладан када она наркоманка оставља ћерку у залог док не донесе новац за дрогу. Дилер јој прети да се врати по кћерку, иначе ће је продати, на шта она одговара да ће наравно да се врати јер јој јој мајка. Тада дилер изговара кључне речи: Ниси, сине, ти си наркоман.

Све ово вам говори шта једна жена мора да преживи да би дошла до дроге и каква све она понижења прихвата за кратак перид лажног задовољства. Из тог разлога нека овај кратак текст послужи као опомена свакој нашој сестри: да не задире тамо где ђавоља канџа чека, јер то зло неће имати милости за њену чедност и доброту, већ ће од ње створити објекат који ће, не дао Бог, служити само блуду и разврату...

ТРИБИНА У ШКОЛИ У ПЕЦКОЈ

У среду, 24. 11. 2015. одржали смо прву трибину у јед ној основној школи – у Пецкој.

Почетак трибине био је у 11 и 15 часова. На наше велико задовољство, присутно је било око 150 ученика од петог до осмог разреда.

Трибина је трајала 40 минута. Међутим, по завршеном званичном делу, ученици су узели учешће и постављали су питања. Били су заинтересовани у толикој мери да смо, буквално, били бомбардовани питањима наредних 50 минута (дуже од саме трибине). Тада смо морали да завршимо јер је кретао ђачки аутобус.

Ученци, учесници трибине

Ученици су постављали веома смислена питања и са сигурношћу можемо рећи да ће се један део тих питања (и одговора на њих) наћи на нашем сајту, али и у другом, допуњеном, издању књиге.

Поред похвала ученицима, морамо да похвалимо и колектив школе јер су довели ученике. Такође, учешће су узели и директор школе, Слободан Тодорић, школски педагог, секретар школе, наставник физичког васпитања...

Ученици су показали велику зантересованост за излагање

Један број књига оставили смо у школској библиотеци и надамо се да ће их ученици читати.

На самом крају добили смо громогласан аплауз од стране ученика и колектива. Ово, по много чему, јединствено искуство за нас дуго ћемо препричавати.

Директор школе, Слободан Тодорић, Дејан лукић и Предраг Спасојевић

Ученици и колектив школе у Пецкој придружио се нашој акцији за помоћ Духовно-рехабилитационом центру Црна Река и, како рече њихов директор, симболично помогли другима јер је то боље него да њима икада затреба таква помоћ.

Прикупљена помоћ у школи у Пецкој

Захваљујемо се, на овај начин, свим ученицима и колективу школе у Пецкој.

Помоћ школе у Радаљу

Нашој акцији прикупљања помоћи Духовно-рехабилитационом центру Црна река придружили су се и ученици Основне школе "Стеван Филиповић" у Радаљу.

Данас је помоћ преузета.

Преузета помоћ ученика из Радаља

Захваљујемо се ученицима и колективу школе у Радаљу и позивамо све који могу да сепридруже акцији.

Детаље акције можете видети ОВДЕ.

КОЈИ ЈЕ БИО ТВОЈ НАЈВЕЋИ СТРАХ У ЦЕНТРУ, ТОКОМ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ?

Током терапије страхови који су ме обузимали били су различити, пре свега засновани на сећањима прошлог, мученичког живота.

Током дрогирања човек не види себе, не осећа стање у којем се налази… Једноставно мртав је, иако наизглед његова „љуштура“ само физички функционише.Такав је био случај и код мене.

Ипак доласком у Центар постајеш свестан реалности у коко се налазиш и све слике прошлости ти се враћају као бумеранг. Управо то су највећи страхови који су мене пратили...

Када говорим о томе да човек није свестан својих поступака, не мислим да је оон толико скренуо да их се не сећа, иако има и тих примера, него да под дејством наркотика човек није свестан тежине греха који чини. Управо му наркотик даје лажну слику о томе. Тек када отвори своје духовне очи,човек тада може да разуме колику тежину има поступак или поступци које је чинио, док није био свестан њихове тежине.

Пре свега размишљао сам како је сада мојим родитељима и да ли ћу икада моћи да се оправдам пред њима јер, ипак, оно што сам им учинио нисам могао да избацим из себе. То ме је гризло, терало ме је да врло често и сузу пустим јер тек тада сам, уствари, схватио шта сам им приредио...

Међутим, кључни моменат који се везује за страхове који су пратили ток мога лечења јесте страх од поновног враћања старом животу (дрогирању)!!! То је онај мучни али и користан страх који ми није дао ниједног тренутка да се опустим и престанем да радим на свом спасењу (ипак из ове перспективе нормалног живота било ми је незамисливо да поново ходам по самом дну и ваљам се у каљужи у којој сам толико времена провео).

Некада се дешавало да ми у сан дође тренутак који толико убедљиво осликава мене у ситуацији у којој сам поново почео да се дрогирам!!! Сећам се будио сам се после тог сна сав у зноју али и срећан што ипак није тако. То је права ноћна мора... и сада ми понекад та сцена наврати у сан.

Колико год мислили да је страх штетан овде је врло битан, јер страх од зла нас тера од зла, не да ти да се опустмо и сматрам да је страх у овом случају користан – бар је мени био и остао.

Јер плашити се лошег треба итекако да би га избегли, а не да самоуверено кренемо да испитујемо границе о којима смо говорили. Боље је са страхом рећи НЕ!, него храбро пристати, а после, када буде касно, вечно се кајати због тога.

Самопуздање је врлина, али ђаво није као људи – он је ипак много вештији, тако да без Бога ми смо немоћни против ђавола. Увек је боље спречити, тј. рећи НЕ!, неголи лечити макар то и био производ нечијег страха.