МОЖЕШ ЛИ НЕШТО РЕЋИ О НЕКОМ ТВОМ ДРУГУ КОЈИ ЈЕ НАЖАЛОСТ УМРО?

Током наших предавања, и развовора са младим људима, увек смо им наглашавали да сваки рехабилитовани наркоман (који је чудом Божијим и даље међу живима), има много више премунилих пријатеља или оних који се и даље дрогирају, него ли оних који су добро.

Исти случај је и код мене. Често се стим тих људи... Посветио сам им и једну песму у првој књизи желећи да их никада не заборавимо.

Непознат ми је број људи које сам познавао и који су умрли од друге. Са многима сам био изузетно близак, али један човек и кратак сусрет са њим ми је остао заувек урезан у памћењу – Вељко из Јагодине.

Дошао је у центар када сам ја био већ старији штићеник (не по годинама, већ по времену које сам провео у центру). Мислим да је и први искрен разговор по излазку из кризе обавио са мном. Није се друго задржао у центру. Само неколико месеци. Сећам се његовог лика као да сада седи поред мене. Причали смо о свему потпуно отворено као да се цели живот познајемо. Имао је девојку. Желео је, по завршетку рехабилитације, да се ожени са њом. Много ју је волео. И она њега. Била је спремна да га чека док не заврши рехабилитацију. Желела је живот са њим и он са њом.

Не сећам се свих детаља нашег разговора, јер емоција, која је владала при нашем разговору, оставила је на мене трајни утисак и зближила нас као да смо браћа. Желели смо бољи живот.

Нажалост, медијском хајком на центар 2009. године после снимка који је приказан на телевизијама, многи штићеници су напустили центар недовољно спремни за борбу у свету у који се враћају. Вељко је био међу њима. Он је чак и побегао са лечења. Не знам зашто. Ђаво му није дао мира. Можда је желео да види девојку... Једино знам да је он био прва жртва од многих који су тада са пола терапије отишли неспремни кућама.

Два дана након бежања се предозирао.  Када сам прелиставао дневну штампу у Центру, опазио сам да је његова слика била у неким новинама. Не знам да ли ме више заболела вест о његовој смрти или непримерени текст који ју је пратио. Мислим да су ту новинари претерали. Можда су били недовољно информисани.

Али, онај поглед са слике, исти осмех... За истим стлом смо јели. Истог тренутка, све слике нашег заједничког живота прошле су ми кроз главу. Тешко сам то поднео. 

Ипак, дрога узима младе животе, а ми осуђујемо, меримо, налазимо „ваљане“ разлоге и људе за клевету, док дрога непрестано и неумољиво ради оно што најбоље зна и уме...

Нека би Бог дао да ниједан човек не умре на такав начин.